BRAĆO, HRISTOS SE RODI!
Ono što se dogodilo na Božić 1917. godine može se mnogima učiniti neverovatnim. Svedok sam i učesnik tog neverovatnog događaja…
Posle ogorčenih i krvavih borbi na Kajmakčalanu, Sivoj Stomi, Budimircima, Crnoj Reci, Čukama, Orlovom gnezdu, Ivenu, Bitolj je zauzet padom kote 1212, 8. novembra 1916. godine. Tako se toga dana, srpska vojska našla na svojoj teritoriji, a porod Bitolja, imala je i nekoliko sela: Petelin, Skočivir, Rapeš, Branik, Grunište, Starovine…
Bugarski vojnici su još ranije držali položaj Zapadni krš. Izgradili su utvrđenja, postavili bodljikavu žicu i druga obezbeđenja. Moj prvi bataljon Četvrtog pešadijskog puka Drinske divizije, bio je ispod samog njihovog položaja. U stvari, naš položaj bio je najviše 60 metara udaljen od bugarskog…
I nama je rečeno da se što pre i što bolje utvrdimo, jer ćemo, verovatno, tu zimovati. Iskopali smo rovove, podigli nadstrešnice, izgradili smo krstila i postavili bodljikavu žicu. Tako su prolazili dani. Svesni da se nalazimo na našoj teritoriji i da imamo Bitolj u rukama, tražili smo dozvolu od starešina da pošaljemo kurire da nabave namirnice u Solunu ili Vodenom kako bismo proslavili Božić. Novac je prikupljen, kuriri su otišli po namirnice i vratili se sa mazgama, koje su vukle sanduke…
Rovovi su oživeli. Čuje se pesma. Ide se iz rova u rov i čestita praznik. Pronalaze se ljudi iz istog kraja, komšije, rođaci i dugogodišnji prijatelji. Pije se i vruća rakija. Naš komandir, rezervni kapetan Milan Stanojević, učitelj iz Mačvanskog Prnjavora, koji dočekuje praznik sa svojim vojnicima u rovu, peva… Pesma se prihvata, odjekuje svuda naokolo, dopire do bugarskih rovova. Neko je komandovao: „Ka oružju!“ Zatim: „Paljba uvis!“ Iz bugarskih rovova – uzvratiše takođe plotunom uvis. Naši vojnici počeše da izlaze iz rovova, drže visoko uzdignute flaše pića. Naši se kreću, a s bugarske strane ne pucaju.
Radisav Savić, podnarednik – pitomac podoficirske škole, visok dva metra i 12 santima – iskoči iz rova i krenu prema bugarskim žicama, vičući: „Ajde, braćo da popijemo! Srećan Božić, Hristos se rodi!“. Čudio sam se ovom postupku, pogotovo što sam znao da je tri meseca ranije Savić bio ranjen u – nos. Pošto je bio visok, svaki rov mu je bio nizak, pa ga je neprijatelj lakše uočavao i gađao. Kuršum mu je odneo vrh nosa… A sada, vidi: ide pravo na Bugare… Naši vojnici idu za njim bez oružja. Gle! Iz rovova iskaču i bugarski vojnici! Tu, na ničijoj zemlji, između rovova, nastade grljenje i ljubljenje, kao da nikada do tada nisu ni metka opalili jedni na druge… To je zaista neverovatno…
Kod našeg komandnog kadra zavlada zbunjenost. Despot Damljanović, aktivni kapetan, komandir mitraljeskog odeljenja, naređuje da se otvori paljba, u – gomilu ljudi. Vojnici za mitraljezom, prepoznaju svoje drugove i neće da gađaju. Odbijaju da izvrše naređenje. Komandir psuje i nastaje mučna scena…
Izađem iz rovova i uputim se prema toj mešavini naših i bugarskih vojnika. Pozivam ih da se vrate. Oni ni da čuju. Istrča preda me jedan bugarski narednik-đak. Lupa se u grudi i viče: „Ja sam pristalica Stamboliskog, ja sam protiv rata sa Srbijom. Srećan sam što sam doživeo ovaj susret…“. Reče da se zove Boris Atanasov. Otrča do svog rova da donese čuturicu prave srpske rakije da nas počasti…
Ovaj prizor je sa osmatračnice gledao Krsta Smiljanić, komandant Drinske divizije. Ne zna o čemu se radi, svakojake misli mu se vrzmaju po glavi… Cupka s noge na nogu čeka da ga neko obavesti šta se zbiva. Kad ga je izdalo stpljenje, zgrabi telefon, pa uz psovku vikne: „Artiljerijo, zašto ćutiš?! Otvori odmah vatru iz svih oruđa na Zapadni krš!“ Tog trenutka artiljerija grunu iz oko 60 topova. Zapadni krš i bugarski rovovi bili su u ognju. Parčići granata i kamenja padaju i s ove, naše strane, gde su naši i bugarski vojnici koji su bili izašli iz rovova. Izleteo je s čuturicom i Boris Atanasov, ali ga je topovska granata podigla visoko… Tresnuo je o zemlju. Više se nije podigao. Artiljerija samo bije i bugarski vojnici ne mogu da se vrate u svoje rovove…
Da ne bi bilo žrtava, mi se povučemo u rovove i povedemo Bugare. Rekli smi im da se neće ništa dogoditi. Dali smo im reč. Čim se vatra stiša, omogućićemo im da se vrate. Događaj je iz časa u čas bivao sve dramatičniji. Neki oficiri su hteli da Bugare tretiramo kao zarobljenike! Vojnike obuzeo gnev, neće ni da čuju za to. Traže da se poštuje njihova reč. Neki čak i prete: njihova reč ne sme biti pogažena pa mašta se dogodilo…
Ko zna kako bi spor bio rešen da nije ustao kapetan prve klase Milan Stanojević i rekao: „Tražim da bude onako kako su naši vojnici rekli Bugarima! Vojnici koji su prošli kroz najveće muke i iskušenja i ostali verni otadžbini, moraju sada da ostanu verni – svojoj reči! Prema tome, Bugarima treba omogućiti da se nesmetano vrate u svoje rovove“.
Reč komandira Stanojevića, inače učitelja, bila je poštovana… Bugari su se vratili. Ipak, jedan je ostao: mladi Makedonac Trajan Apostolov – nije hteo da se vrati. I on je izjavio da je pristalica Stamboliskog i da ne želi da ratuje protiv srpskih vojnika. On je do kraja ostao u našoj vojsci. Nije tretiran kao zarobljenik, već je sve vreme bio slobodan. Sam je odlučio da pomaže kuvarima.
Prema kazivanju Dušana Milutinovića