I MOJE BI PA PROĐE
Živeću ja u svakoj svojoj pesmi
S kojima sam mnoga pokupio zjala
Moji će me nedosanjani sni, nesni
Urokljivo gledati iza ogledala.
Ma morao sam ja da se rodim,
Baš srpskom rodu da se desim
Prigodne besede da sa vama vodim
I sve na tenane da udesim.
Napelo me baš da budem pesnik
U neblagorodno vreme, nevreme
I da kroz stihove budem vesnik
Jevanjđelske večite teme.
Da živim ovako brzo, sve brže,
S glavom u ovom, srcem u minulom veku.
Smisao života već me rastrže
Od Nadčoveka ka Svečoveku.
Otići ću tiho, za sve nenadano.
Dosta je moga vriska s rođenjem.
Sad hoću smireno i polagano,
Na put sa dubokim preumljenjem.
Za mnom će ostati gomila smeća.
Plodovi mog rada, sveži i gnjili.
Skupiće se možda i cela vreća.
Neki u blatu, neki u svili.
Sam Gospod znaće reč da mi ceni
Njegova nek je prva, potonja i prava.
Pa kad odmeri nagradu meni
Nek me sačuva od Zloga i zaborava.