ODISEJ NA OBALI
Ujutro otputovao je na obalu. Pravio se kao da ide u šetnju a ne na kampovanje. Kamenje se kotrljalo u valovima, otvorio se nov prostor sa krikovima galeba.
Ostao je sam pod noćnim nebom. Razmišljao je o imenima i slikama, koje su se kretale u bezvremenu kao u snovima.
Pre no što je otišla, iz njenih usta leteli su stršljenovi i ose i otrovno ujedali te uništili njegovu staračku strast. Crveneo je kao devica kojoj su u autobusu pipali dupe. Munje su presekle sivilo, razbelile svod neobičnom svetlošću kao reflektori na predstavi. Ta slika raja ga je nagrizala. Na dovratku razboritosti pokušao je otvoriti vrata mudrosti. Tešio se da mogu biti pukotine na zidovima svakidašnjice putokazi za nov reljef, koje vode u promenu geografije. U daju ornamenata nije mogao razbrati smisla. Zaleđe je bilo suviše zamaskirano tajnama. Okruživale su ga informacije koje nije trebao kad je nastojao potonuti u sebe. Konačno, on nije došao iz nekog epa, ne iz herojskih mitova, on je starac sa ličnom pričom, koji je iz kalendara odagnao još jedan dan.
Ideali su se rasprskali i osećao se kao da je zalutao u buru. Setio se kako je šetao u jutrima među rečima, koje su uzimale dah. Dakako, u pantalonama nikad nije imao savesti i nije mu se činilo ništa neobično kad je rekla kako je jebeno lepo i kako je bilo lepo kad su pili kafu uz pratnju kreketanja žaba. Sada zuri kao zatočena životinja u kišu i ljude koji se sakrivaju pod kišobranima i probijaju se kroz vetar, a on posle ljubavne afere sa oblacima na licu.
Sve je prebrzo; život, promet i oduševljenje.
Ujutro otputovao je na obalu. Pravio se kao da ide u šetnju a ne na kampovanje. Kamenje se kotrljalo u valovima, otvorio se nov prostor sa krikovima galeba. Stajao je na obali go i smrzao kao da čeka letnje dodire. Nije se usudio iza zida straćenog vremena. Na obrazu od kamena zapisane su ledene misli. U uzburkanoj vodi dave se prizori mašte. Kad bi bar mogao ove trenutke uljuljati bezbrižnošću. Iz razbijenog danas bi voleo skočiti u sutra.
U šatoru miris kafe, odjek reči u ušima, nevidljiv trag vremena i svest da će biti svakog dana prazna scena bez strasti i priča. Oni dani se više nikad neće ponoviti.
U mlinu za kafu samelje nekoliko svojih misli i sipa ih u tišinu šatora.