NA PLANINI GILJEVI
Kada je pre neko jutro u meteorološkoj stanici u selu Karajukića Bunari, najhladnijem u Srbiji, izmereno minus 31,1 stepen, desetak kilometara dalje, u borovim šumarcima oko sela, drvo je pucalo od mraza.
Meštani sela Karajukića Bunari koje se naslanja na Giljevu opisuju da je zvuk koji se sa planine redovno čuje za ovako ledenih noći, jak, seče planinu, rezak, da podseća kao kad puca puška ili kad se cepa led na jezeru.
– Bezbroj puta sam slušao taj zvuk! Prolomi se planinom, onda nastupi tišina, pa ponovo… I on znači da, bukvalno, u planini drvo puca od mraza, cepaju se stabla na pola, da je strahovito hladno, da se treba sklanjati, tražiti zaklon što pre. Tada ni vukovi ne izlaze na prtinu nego se sklanju, traže gde će da se saviju, da dočekaju zoru – priča Radoje Kuč iz sela Doliće, desetak kilometara od Karajukića Bunara.
Kada na Pešteru, obično krajem januara temperatura padne na minus 30 ili, čak minus 40 stepeni, a i to se dešavalo, onda je meštanima glavna briga za stoku.
– Ustanem tokom noći po nekoliko puta da obiđem stoku, poranim ujutru, prvo u štalu, a tek onda ložim vatru u kući. Kad je ovako hladno, veruj, više računa vodimo o stoci nego o nama, gledamo da je štala ušuškana, da je stoka sita, da im je suvo gde leže… Da je teško, teško je, ali, ne kukamo, nego se borimo, navikli smo – kaže Kuč.
Kad naiđu ledeni dani, a najviša dnevna teperatura ostane ne ispod nule, nego na minus 15 ili minus 20 stepeni, u Karajukića Bunarima, Uglu, Dolićima, okolnim selima sve do Crvskog ili Draževića na drugoj strani, meštani su po ceo dan uglavnom u kućama, napolje ide samo ko mora, da nahrani stoku, da očisti prtinu, da donese drva u kuću. Život, međutim, ne stane, pređe se i do komšiluka, i do susednog sela, dan a i noć ovde prođu u druženjima, razgovorima… Okupe se meštani i u čuvenoj kafani „Dva jarana“ kod Blagoja Kuča u centru Karajukića Bunara pa se tamo, uz vrelu furunu priča o starim danima kada su snegovi i smetovi okolo po poljima bili duplo veći.
– Vatra se u kući loži po ceo dan i noć, ali, ni to ponekad nije dovoljno, nego se okupimo oko šporeta koji se usija od loženja. Ako zatreba da se upali motor nakolima, o ovde su uglavnom „lade nive“, one su se pokazale najbolje za ove uslove, sastavljamo više akumulatora koje držimo u kući kraj šporeta. Još gore je kad se desi da danima temperatura ne pralazi minus 15 ili 20 stepeni, kao što je bilo ne tako davno, oko Božića 2017. godine – priča Radoje Kuč.
Ono što u Karajukića Bunarima, selu na 30 kilometara južno od Sjenice, posebno pamte jeste da je krajem januara 2006. godine, ovde u meteorološkoj stanici u selu izmereno minus 39,6 stepeni. Pamti se i priča nekih od meštana da su tada na termometrima ispred kuća izmerili neverovatnih minus 41 stepen, što je najniža ikada izmerena temperatura u Srbiji.
Mada, kažu u selu, ovi sadašnji snegovi, smetovi i mrazevi ne mogu se ni porediti sa onim što je bilo pre 60, 80 ili 100 godina. Husnija Hasić, tada 70-godišnjak, pričao mi je pre 20-tak godina u selu o zimama kada je na Giljevi bio toliki sneg da su napred puštali volove da naprave prtinu, da probiju smetove, pa meštani za njima išli ka Sjenici.
– Trebalo je sve to izdržati, a opet, izdržalo se. Neki drugi ljudi možda i ne bi, mi ovde nekako smo drugačiji, prekaljeni, navikli na surove uslove života – kažu u Karajukića Bunarima.
– Danas je bio pazarni dan, pada sneg, duva vetar, prava mećava, u pojedinim trenucima ne vidi se desetak metara, zapušilo kao što ovde samo u februaru zna, a opet narod došao do centra sela, manje zbog neke preke potrebe, ovde se ljudi za zimu namire još u oktobru, više da se vide, ispričaju – dodaje Radoje Kuč.
Idealno vreme za ekstremno nisku temepraturu u Karajukića Bunarima jeste kada iz Sibira u ove krajeve stigne ledeni talas, kada je noć vedra i tiha, tlo pod snegom, pa se hladan vazduh sa okolnih planina,sa Giljeve, Žilindara i Krstača spusti u kotlinu, gde se stvaraju tzv. jezera hladnog vazduha.
Ovde dolazak prolećnih meseci ne znači i da je kraj sa ledenim danima. Tako je prvog marta 2018. godine u Sjenici izmereno minus 23 stepena, a Fadil Mahmutović iz Meteorološke stanice u Sjenici pominje da je minus 23 na Pešteru bilo i 1. marta 1965. godine.
– U junu 1987. godine na Pešteru je, kao i u čitavom ovom kraju za noć palo 15 centimetara snega, a jul je jedini mesec u godini u kome na Pešteru nisu zabeležene snežne padavine. Apsolutni rekord za april u ovom delu Srbije je minus 13 stepeni – stoji u podacima Meteorološke stanice u Sjenici.
Još po nečemu pešterski kraj podseća na daleke ruske, hladne predele. Desetine Pešteraca doživeli su 100 i više godine, Veran Kuč iz Boljara na Pešteru, na 15 kilometara od Karajukića Bunara, umro je nedavno u 104. godini, Dragana Martinović iz Jerebica kod Tutina preminula je 1996. godine u 121. godini života.
– I toliki mrazevi verovatno su jedan od uslova za dug i zdrav život. Mi računamo da minus 30 ili minus 40 stepeni ne mogu da prežive ti virusi, bakterije, ledeni dani očiste vazduh, nema zagađenja zato ovde ljudi i žive tako dugo. Drugo, i hrana je veoma važna, retko mi ovde jedemo one kupovne proizvode u kojima je ko zna šta, ovde ljudi žive od ovčijeg sira, kajmaka, od ovčije stelje, pršute, sve jaka a zdrava hrana – kaže Radoje Kuč.
Pre neku godinu, na putu od Krajukića Bunara ka Uglu, na jutarnjoj ciči, a na ekranu u kolima pisalo je da je napolju minus 30 stepeni, sreo sam malog Semira, 12-godišnjaka iz Ugla, iz čuvene familije Hukića. Po neverovatnoj hladnoći jahao je konja, protutnjao je ka školi, da sam jedva uspeo na tren da ga zaustavim:
– Otoplilo jutros! Juče je bio mraz, jutros jedva minus 30 – šeretski je progovorio sa leđa Dorata, sav umotan u debeli vuneni šal a onda nestao u oblaku snežne prašine dok se okolo, bukvalno, sve ledilo.
Surovi vremenski uslovi bude ovde kod ljudi neviđenu humanost. Ovde, u Karajukića Bunarima, u Uglu, Dolićima, Boljarima, nije nikakvo čudo da se putniku namerniku, prolazniku ponudi ručak, konak, da se ugreje, pojede nešto pre nego što nastavi put… Radoje Kuč koji decenijama radi kao poštar na ovom delu visoravni, i dalje ljudima po selima redovno nosi lekove, brašno, so, šećer i to u „ladi nivi“, ranije i na ruskim motornim sankama marke „buran“ kada snega napada toliko da putevima okolo ne može ni „niva“ da prođe.
– Dobre su mi bile te sanke „buran“, ruska tehnika, može da izdrži minus 60 stepeni, no se pokvariše, crkao na njima neki komutator, šta sam sve radio, gde sam sve tražio taj deo, ali, nisam našao… Sve računam, neko će se javiti, posavetovati me gde bih to mogao da nađem, da kupim… Pre neku godinu dobijem druge sanke, samo da probamo, crče na njima klip, sad ne mogu da nađem klip i karike pa sam ti bez sanki, ostao samo sa „ladom nivom“ – kaže Radoje.
– Pre desetak godina, u januaru, kad je ono temperatura u Karajukića Bunarima padala i do minus 39, iza Ugla, ka Crvskom, na drumu nađem “mercedesa” dizelaša, zaledila mu nafta, a unutra njih četovoro – čitava porodica, samo to se nisu smrzli. Znaš li ti koliko je moj “buran” jak – kažem vozaču – daj da zakačim da te odšlepam do Karajukića Bunara, on me gleda i – vrti glavom – teško ćeš ti mene sa tim odšlepati… Uzmem ja sajlu, zakačim ga i – dovučem do sela – priseća se Radoje.
A bezbroj puta, kada gore iznad Ugla, do sela Podi i Poljice, kroz nije mogao ni buldožer, stizao je Radoje da odnese i pisma, ali i lekove, kuće potrepštine, da bolesne odveze do ambulante…
– Pre neku godinu, pred samo proleće, smetovi do ramena, zovu iz Poljica, aman Radoje, poteraj džak od 25 kila brašna, nestalo… Ja džak na sanke, i pravo u selo, a tamo ljudi zavejani, samo sa helikopterom i mojim sankama može im se prići – priseća se Radoje dok u Dolićima čekamo ručak kraj vrelog šporeta.
Izvor: Iskra.co