IMA JEDNA…

Ima jedna kuća, koja više i nije kuća, samo ruševina koja izaziva strah. Tu se ni deca ne igraju…

 

Ima priča o jednoj ženi, ali neki u nju veruju, drugi ne, a treći se nasmeju i kažu da je to samo urbana legenda ili imaginarni lik očajnika.

ima jedna

Ima jedna lipa na kraju ulice za koju neki tvrde da je oduvek tu; drugi se kunu da je to posadio neki hajduk kao zahvalnost jatacima. Neki tvrde da je to zaljubljeni mladić zauvek obeležio mesto sastanka sa svojom voljenom, a neki tvrde da je prosto vetar doneo seme.

Ima jedna klupa u parku; u stvari, više i nije klupa, samo metalni okvir i na sredini jedna daska na mestu za sedenje. Neki tvrde da je to postavio unuk za svog dedu; neki da je naručila očajna devojka da gleda u reku koja joj odnese dragog; neki da je to obična klupa u parku kao mnoge druge, samo, eto, češće od drugih je bila na meti vandala.

Ima jedna kuća, koja više i nije kuća, samo ruševina koja izaziva strah. Tu se ni deca ne igraju; priča se da je tu živela neka baba vračara, pa je neki prevareni očajnik pokušao da joj sruši kuću. Neki tvrde da je predmet svađe naslednika koji ne mogu da se dogovore kako da je podele, a neki se samo prekrste i brzo prođu pored nje, jer ko zna što je takva.

Ima jedna zemlja; kažu bila je carstvo, pa kraljevstvo, pa republika, pa… Neki kažu da je to priča koja se menjala u zavisnosti ko ju je posedovao; neki kažu da je tu previše krvi i da zato trpi bolove. Mnogi je napadaju, otkidaju joj delove; sipaju na nju i u nju otrove; mrze je. Neki je vole do bola; ponekad greše, pa ona trpi bol od njihove ljubavi. Ali, još je tu, iako malena, iako teško izranjavljena; tu je i biće uvek deo neke priče kao i ona žena, kao i ona lipa, kao i ona klupa i oronula kuća.

Ali žene nema, samo priča; lipa je tu, ali možda oluja naiđe; od klupe ostade samo jedna daska; kuća će se urušiti na kraju; a ti pišeš, samo to možeš. Samo nemoj da priča o toj zemlji jednoga dana bude samo urbana legenda u čije postojanje će neki verovati, a neki ne.