NAJVIŠI STEPEN BLAGOSTI
Često nam se čini: propadosmo. Nema za nas nade i utehe u ovom svetu. I Bog nas je, avaj, ostavio. Ali, nije i ne može biti tako!
Bog se u Svetom Pismu naziva Blagim. Pojam blago je jedan od osnovnih u biblijskom bogoslovlju. Zajedno s izvedenicama (blagost, blagodat, blag, blagoslov, blagočestije, blagoljepije i dr.) u Svetom Pismu se sreće skoro hiljadu i pet stotina puta.
Blagi je osobina biblijskog Boga, i ukazuje na Boga kao na izvor svakog dobra. Reč Preblagi izražava najviši stepen blagosti Gospodnje. Naš Njegoš kaže za Hrista: „O, preblagi, tihi Učitelju“. Rečima se ne može iskazati blagost Gospodnja, a Gospod ukazuje nama ljudima kako da živimo da bismo stekli večno blago. Odatle potiče i reč „blagodat“, Blago dato od Boga čoveku kao Njegova nestvorena energija koja spasava i obožuje. Da bismo stekli blago Gospodnje, treba da živimo po Njegovim zapovestima: “Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim” (Mih. 6, 8). Iako i čovek može biti blag i dobar ( Gal. 5, 22; Kol. 3, 12), samo Bog je savršen u Svojoj beskrajnoj blagosti. Zato Spasitelj kaže: „Niko nije blag osim jednoga Boga” (Mt. 19, 17).
Kako blagost Božja deluje, vidi se iz slučaja koji je opisao vladika Tihon Ševkunov u knjizi „Nesveti, a sveti“, opisujući događaj koji se zbio sa ruskim vladikom u emigraciji, Vasilijem Rodzjankom, koji se, kad je pao komunizam, obreu u otadžbini, i krenuo da putuje – jednom čak u daleko selo blizu Kostrome, gde ga je pozvao čestiti i pobožni sveštenik, obnovitelj svoje parohije.
Vladika Tihon piše: „I tako se, eto, vladika Vasilije obreo na nekakvom zabačenom putu koji vodi u seoce zagubljeno negde u nepreglednim kostromskim šumama. Ispostavilo se da je otac Andrej Voronjin (tako se zvao gardista) izvanredan pregalac na njivi Gospodnjoj, pregalac kakvih je mnogo prišlo Crkvi tih godina. Diplomirao je na Lomonosovljevom državnom univerzitetu, obnavljao razrušen hram, osnovao parohiju, školu, divno dečje odmaralište…
Put do njegovog sela bio je zaista dug, tako da su se putnici prilično umorili. Iznenada, auto kojim su se vozili stade. Samo nekoliko minuta ranije na putu se dogodila saobraćajna nesreća: čeoni sudar kamiona i motocikla. Na zemlji je u prašini ležao mrtav čovek. Nad njim je, sav skamenjen, stajao mladić. Po strani je pušio snuždeni kamiondžija. Svi mi, zajedno s vladikom, žurno iziđosmo iz automobila, ali bilo je kasno za bilo kakvu pomoć. Surovi besmisao za tren oka trijumfalno provali u naš život i slika nepopravljive ljudske tragedije duboko potrese sve nas koji se u tom trenutku nađosmo na putu.
Mladi motociklista stezao je u rukama šlem i plakao. Poginuo mu je otac. Vladika zagrli mladića.
– Ja sam sveštenik. Ako je vaš otac bio verujući čovek, mogu da odslužim molitve koje su mu sada neophodne.
– Da, da! – prenu se mladić. – Molim vas, učinite sve što treba! Otac je bio pravoslavni hrišćanin. On nikad nije išao u crkvu, sve crkve u okolini su porušene… ali uvek je govorio da ima duhovnika! Učinite, molim vas, sve kako je predviđeno!
Iz auta odmah donesoše svešteničke odežde. Vladika ne izdrža i oprezno upita mladića:
– Kako se dogodilo da vaš otac nije išao u crkvu, a imao je duhovnika?
– Tako je ispalo… Otac je godinama slušao verske emisije koje se emituju iz Londona. Vodio ih je neki sveštenik Rodzjanko. Toga sveštenika tata je smatrao svojim duhovnikom mada ga nikad u životu nije video.
Vladika zaplaka i pade na kolena pred svojim upokojenim duhovnim čedom.“
Neka svako razmisli – kakva je matematička verovatnoća da će u ogromnoj Rusiji vladika Vasilije opojati čoveka koji ga je smatrao svojim duhovnikom slušajući Rozdjankove nastupe na radiju – iako se nikad nisu videli! Kolika je mogućnost da će saznati za svog duhovnog sina i to upravo od njegovog telesnog sina! Kako je, na nekom zabačenom putu, bio udes, u udesu pogibija, a nad pogibijom pravoslavno opelo, i da ga učini arhijerej?
Moguće je, sve je to moguće, jer Bog promišlja i o vrapcima, a kamoli o ljudima. I moguće je jer je Bog Svemogući postao čovek u Hristu, Gospodu našem. I moguće je, jer nas Otac naš nebeski nikad ne ostavlja. A to je velika uteha.
Izvor: Iskra.co