BLISKOST SA SVEVIŠNJIM
Sveti Simeon Novi Bogoslov govorio je da Isus Hristos nije daleko od nas, već blizu. I jednako zove: „Hodite k meni!“ Zar je daleko Onaj Koji tako govori!?
Nije Hristos daleko. Hristos je sasvim blizu. Bliži je od roditelja i prijatelja, bliži od disanja i od svake pomisli. Roditelji mogu umreti, disanje može otežati, misli mogu lutati i nikakve utehe ne doneti. Hristos se spustio do svakog čoveka – do prosjaka, do razbojnika. Hristos se spustio do smrti, do Ada i sve je pozvao u Svoje Carstvo. I jednako zove: „Hodite k meni!“ Zar je daleko Onaj Koji tako govori!?
Svakog dana slušam kako hrišćani govore: „Da smo mi živeli u apostolsko doba i da smo videli Gospoda Isusa, i mi bismo bili svetitelji kao i oni“. Tako zamišljaju u svom neznanju. Jer Onaj Koji je govorio u vreme apostola, i sada govori svemu svetu. Ne samo u rečima, nego i u Svojim delima On je isti kao i u apostolsko vreme, jer nas uverava govoreći: Otac je uvek u Sinu, i Sin je uvek u Ocu, i kao što Otac uvek deluje, tako i Sin uvek deluje.
Možda će neko reći da je velika razlika gledati Gospoda telesno i samo slušati Njegove reči – kao što mi sad slušamo od drugih i čitamo u Evanđelju. I ja velim da je razlika i dodajem da je današnji način poznavanja Hrista nesravnjeno podesniji od prvobitnog.
Jer tada se Gospod pokazao ljudima u obliku čoveka prostog, smirenog i poniženog – što je i same Jevreje veoma zbunjivalo – dok se danas On nama propoveda kao istiniti Bog. Tada je prilazio ljudima kao čovek, sedao za trpezu sa grešnicima i carinicima, dok danas On sedi s desne strane Boga Oca i hrani ceo svet i bez Njega ništa ne biva. U apostolsko vreme su Ga čak i prostaci unižavali i govorili: „Nije li ovo drvodelja, sin Marijin?!“ (Mk. 6, 3), dok mu se sad klanjaju knezovi i carevi kao Sinu Božjem i Bogu. A On proslavlja one koji mu se klanjaju duhom i istinom.
U apostolsko vreme su Ga poštovali kao jednog od ljudi, kao smrtnog i bilo je veliko čudo kad Ga je neko mogao u tom obliku priznavati kao Tvorca neba i zemlje, i svega što postoji. Zbog toga, kada je sv. ap. Petar ispovedio: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga“, Hristos ga je pohvalio govoreći: „Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu tebi to javili, nego Otac moj koji je na nebesima“. Danas tu nema ničeg osobitog, jer se Hristos danas propoveda odenut slavom. Jer kad bi danas nama bilo nemoguće paziti i ispunjavati što govori Bog i svi svetitelji – koji su prvo ispunili, pa potom napisali i nama ostavili svoje pouke – onda zbog čega su se oni trudili i pisali?! Zbog čega se to danas čita po crkvama?! Ko to poriče zaključava nebo, koje nam je Hristos otvorio Svojim silaskom na zemlju, i sprečava uzdizanje k nebu, koje nam je takođe pokazao Hristos.
Bog stoji kod vrata nebeskih, i gleda na zemlju, i Njega vide verne duše i čuju kako ih poziva preko Evanđelja: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“. A bogoborci i novoverci uzvikuju: nemoguće, nemoguće u ovom veku! Takve je Sam Gospod odlučno izobličio govoreći: „Teško vama, knjižnici i fariseji, licemeri, slepe vođe slepaca, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli“ (Mt. 23, 13 i 24). Čime se otvaraju vrata Carstva nebeskog? Plačem i pokajanjem. Tama ne može u svetlosti opstati, jer je osobina svetlosti da razgoni tamu.
Greh je gori od tame – Bog je svetliji od svake svetlosti. A ko je od nas bez greha! „Ako rečemo da ne sagrešismo, pravimo Hrista lažom, i reč Njegova nije u nama“ (I Jov. 1, 10). I zašto da je čoveku nemoguće kajati se?! Pa čime su drugim svetitelji blistali u svetu, nego dubinom i vatrenošću pokajanja? A da to nije tako – oni ne bi prisiljavali svoju dušu na priznanje grehova i oplakivanje uvreda koje smrtni čovek nanosi večitom Bogu. Ko veli da je nemoguće kajati se, odriče se očišćenja. Nismo čuli da se neko može očistiti bez suza za grehe počinjene posle krštenja. Ne govore nam uzalud sveti Oci da su gledali masu primera kako neznabošci plaču baš za vreme prijema tajne svetog krštenja. Blagodat, nebesna sila Svetog Duha, silazi na njihove duše i progoni grehovnu tamu, kao što vetar očisti nebo od oblaka.
Ko tvrdi da nije grešan, zato što nije počinio krivična dela, taj isti tvrdi da ne može da se kaje, i da je Hristos daleko. U apostolsko vreme Hristu su prilazile dve vrste ljudi: pitomi narod koji Ga je vrlo rado slušao i verovao Mu, i teški bolesnici i veliki grešnici, koji su Mu prilazili sa suzama kao čudotvorcu i Bogu. I jedne i druge Hristos je voleo da prima i da im sve čini, a ove poslednje stavio je za primer celom rodu ljudskom kako se prilazi Sinu Božjem. Pa Njemu su svetitelji tako i prilazili! I On ih je postavio i posvetio za učitelje Crkve i primer narodu. Suze i pokajanje bili su most kojim se dolazi do Hrista u vreme kada je On lično propovedao i lično isceljivao.
Suze i pokajanje su most ka Njemu i sada kada On sedi u slavi Boga Oca. On, Gospod Hristos, razdelio je svetiteljima životne krstove – da se umore noseći ih, te da bi se od umora u Carstvu nebeskom odmorili. Jer ko ne vidi muke Sina Božjeg, i ne vidi svoje grehe, kako može ući u Carstvo Božje?! Sin je ušao posle stradanja, zar smrtni čovek da uđe bez stradanja, bez plača, bez pokajanja, bez poznavanja samoga sebe! Nije Hristos daleko.
Hristos je sasvim blizu. Bliži je od roditelja i prijatelja, bliži od disanja i od svake pomisli. Roditelji mogu umreti, disanje može otežati, misli mogu lutati i nikakve utehe ne doneti. Hristos se spustio do svakog čoveka – do prosjaka, do razbojnika. Hristos se spustio do smrti, do Ada i sve je pozvao u Svoje Carstvo. I jednako zove: „Hodite k meni!“
Zar je daleko Onaj Koji tako govori!?