DUGMAD
Iznenada, jednog dana, popustila su mi sva dugmad. Visila su na istanjenim koncima i njihala se pod udarcima jesenjeg vetra. Otišao sam kod krojača. »Ništa se tu ne može učiniti«, rekao je krojač i žalostivo odmahnuo glavom.
»Kako to?«, pitao sam, ali krojač nije bio spreman za dalji razgovor.
Izašao sam iz radnje i pažljivo zatvorio vrata, nastojeći da ne prikleštim ni jedno od dugmadi koja su se vukla za mnom. Kroz izlog sam video krojača kako se saginje, pljuje na vrhove prstiju i pipa dno velike crne pegle. Onda je iz radnje izašla njegova kćerka. Nisam znao da je njegova kćerka, ali ona je rekla: »Molim vas, pokušajte da razumete moga oca. On je star, onemoćao, bodovi mu više nisu ujednačeni, i stoga se štiti ponosom. Odbija, navodno, one poslove koji su mu ispod časti, a u stvari, odbija sve. Vašu dugmad, ako želite, srediću vam ja.« Pristao sam.
Povela me je obilaznim putem do stražnjeg stepeništa koje se uspinjalo u njihovu dnevnu sobu. Tada se, doduše, već smračilo, ali u pitanju su bili gusti oblaci, ništa više. Devojka me je zamolila da odem iza paravana i da joj dodam svu odeću: onu na kojoj postoje dugmad. Pružio sam joj kaput, sako, pantalone, košulju; malo sam oklevao kod gaća, svašta mi je prošlo kroz glavu, kao: da li su dovoljno čiste, ili: možda će jedna neprijatnost (moja) izazvati drugu (devojčinu), ali jednostavnije je učvrstiti dugmad na gaćama nego u njih udevati učkur; tako sam pomenutim stvarima pridodao i gaće, i sve pružio ogoljenom rukom devojci koja je čekala s onu stranu paravana. Onda sam seo. Paravan je iznutra bio jednobojan, gotovo mrk. Linije prevoja bile su presvučene tkaninom, tako da je omeđeni ugao bio sasvim taman, gotovo mrk. Osim jedne tačkice, sleva, kroz koju se zlatila svetlost. Prignuo sam se i provirio. Krojačeva kćerka je zaneto pritezala dugmad, zubima grizla konac, prstima proveravala čvrstinu. Nakašljao sam se. »Je li vam hladno?«, pitala je devojka. »O, ne«, rekao sam. Onda sam video da su mi prsti na rukama i nogama poplavili. »Neću još dugo«, oglasila se devojka.
I zaista, ubrzo sam dobio gaće, potom košulju, pa pantalone, onda sako, i na kraju kaput. Ne, pre nego što sam dobio kaput, čim sam prihvatio i obukao sako, izašao sam iza paravana i zaustavio se nasred sobe. Dugačak, povijen vrat krojačeve kćerke bio je prekriven prozračnim paperjem. Ona je pregrizila poslednju nit konca i pružila mi kaput. »Hoćete li da vam ga prepeglam?«, upitala je. Začudio sam se. Nikad do tada nisam pomislio na peglu na mom kaputu. Zahvalio sam, učtivo, i ponudio da platim. Devojka je odbila, blagim ali odlučnim glasom je odbila. »Ali, vaš otac«, rekao sam i uperio kažiprst u pod, pretpostavljajući, naravno, da se radnja nalazi negde ispod mojih nogu. Devojka je bila nepopustljiva. »Onda mi ne možete odbiti bombonijeru i buket ruža«, rekao sam. »Ne mogu«, rekla je krojačeva kćerka.
Moji prijatelji su bili zadivljeni. »Ko ti je tako sredio dugmad?«, uzvikivali su. Tek tada sam obratio pažnju na stanje njihove dugmadi. Žalosno, stvarno žalosno. Takav sumoran prizor odavno nisam video. Sve je to visilo, landaralo, držalo se na čvorićima, opstajalo zahvaljujući došivenim krpicama. Mnoga su bila prepolovljena, osakaćena, većina se nije nalazila na pravom mestu, a ona metalna su stenjala pod teretom rđe i prljavštine. Nisam hteo ništa da im kažem; u stvari, rekao sam da sam se sam pobrinuo; ne bih ni za šta na svetu dozvolio još nekome da pogleda kako paperje na njenom vratu postaje sve neprimetnije i otvara prostor za meku kožu leđa. Moji prijatelji, dakako, nisu mi poverovali. Tražili su da im pokažem prste, da ih ubedim tako što ću im predočiti izbodene i podbule jagodice. Uzalud sam se branio naprstkom. Ništa ih nije moglo razuveriti.
Ušao sam u prodavnicu slatkiša i zatražio jednu bombonjeru. »Kakve bombone želite?«, upitala je prodavačica. Izašao sam napolje.
Kod kuće sam o svemu dobro razmislio. Prodavačica je bila u pravu. Uostalom, ne sme se optuživati drugo biće zbog vlastite nemarnosti. Prijatelju koji je tada pokucao na vrata nisam otvorio. Doviknuo sam da se loše osećam. »Šta ti je?«, pitao je prijatelj kroz vrata. »Razmišljam«, odgovorio sam. »Hoćeš da ti donesem vode?«, pitao je moj prijatelj. Ponudio me je i aspirinom, »tigrovom mašću«, preporučio mi masažu vratnih žila, naglasio da bi bio voljan da mi izgazi leđa. »Ne«, rekao sam stojeći kraj pisaćeg stola, »ostaću u krevetu.«
Ušao sam u drugu prodavnicu slatkiša i zatražio bombonjeru. »Kakve bombone želite?«, upitala je prodavačica. »Punjene«, rekao sam. »Odlično«, rekla je prodavačica, otišla do ugla i s najviše police skinula bombonjeru upakovanu u beli papir. »Ako želite«, rekla je, »možemo je prepakovati u luksuzan papir.« Nisam želeo. »To su najbolje punjene bombone«, rekla je prodavačica, »i dobro je što ste ih danas uzeli, jer sutra ih verovatno više neće biti.« Osvrnula se i nastavila da govori u drugom smeru, tako da sam morao da se napregnem kako bih čuo njene reči. »Ima ih još samo dvanaest«, rekla je, verovatno misleći na bombonjere, »a juče ih je bilo dvadeset i tri.« Okrenula je lice meni i rekla jasnim glasom: »Lako bi mogao da se izračuna broj prodatih kutija u jednom danu, a i faktor verovatnoće buduće prodaje na osnovu zahteva potražnje kada ih više ne bude bilo.« Nisam znao šta da joj odgovorim; nije me, uostalom, ništa pitala. Stajali smo tako još neko vreme, a onda sam platio i, s bombonjerom ispod miške, izašao na ulicu.
Bombonjera je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi kada je na vrata zakucala moja majka. »Majko«, rekao sam kada sam otvorio, »otkud ti?« »Ne želim o tome da razgovaram«, rekla je moja majka. Onda je pokazala na kutiju uvijenu u beli papir koja je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi. »Šta ti je to?«, pitala je. Pogledao sam u pravcu radne sobe kao da se prvi put nalazim u svom stanu. »Koje?«, pitao sam. Nastojao sam da mi glas zvuči ravnodušno. »Ono u belom papiru«, rekla je moja majka. »O, to«, rekao sam, osećajući kako me glas sve više izdaje, »to su kopije mojih starih pisama.« Majka se primakla vratima radne sobe. »Zašto si ih tako upakovao?«, pitala je. »Želim da ih sačuvam«, rekao sam, »od prašine, vlage, knjiških moljaca, i od samog sebe. Znaš kakav sam ponekad.« »Znam«, rekla je moja majka. Na licu joj se pojavio izraz uznemirenosti. »Ne reci mi da su napadi učestali«, rekla je. »Nisu«, rekao sam, »ne brini«, i potapšao je po ispruženom dlanu koji nije dotakao moj obraz. »O, bože«, uzdahnu moja majka, »tako sam se brinula.«
Ušao sam u cvećaru i rekao da želim da kupim lale. »Ali, gospodine«, rekla je prodavačica, »pa sada nema lala, jako mi je žao, ali njihova sezona tek dolazi.« »Vrlo dobro«, rekao sam, »dajte mi onda buket ruža.«
S bombonjerom ispod leve miške, s buketom ruža u levoj ruci, zakucao sam, desnim kažiprstom, na krojačeva vrata. Otvorila mi je njegova kćerka. »Nemojte se ljutiti«, rekla je kada sam joj predao ruže i bombonjeru, »ali ne mogu se previše radovati vašim darovima, premda oni gode mome srcu, jer je u ovom času moj otac jako bolestan.« Do tada smo već bili ušli u radnju, i ja sam istog trena spustio ruku na kvaku, spreman da odem. »Ne«, rekla je devojka, »nemojte sada otići!« Pružila je ruku da me uhvati, i stvarno mi je dotakla lakat, ali tada joj je ispala bombonjera. Podigao sam bombonjeru, zapazivši, naravno, tragove prašine i končiće koji više nisu mogli da se skinu s belog papira. Seo sam nedaleko od pegle. Krojačeva kćerka je sela na štokrlu. Nije ispuštala uprljanu bombonjeru i buket ruža.
U tišini koja nas je opkolila čula se blaga škripa kreveta u sobi iznad nas. Devojka je zapazila moj pogled uperen u tavanicu i rekla: »To je moj otac. Vezan je za krevet, što mu teško pada. Ujutru mu odnesem toplo mleko, u podne supicu, predveče ispržim džigericu, ali on gotovo ništa ne jede. Bojim se.« Kleknuo sam, prihvatio bombonjeru i ruže iz njenih šaka, odložio ih na sto, i zagnjurio glavu u njenu suknju. Oduvek sam voleo kada mi prebiru po kosi. Kada sam, malo kasnije, podigao glavu, video sam da devojka spava. Ko zna koliko je noći sedela uz uzglavlje svog bolesnog oca, i sada ju je umor savladao. Zavukao sam ruku ispod njene suknje i opipao gornji rub čarapa, kvalitet kombinezona, zategnutost žabica. Nije imala gaćice. Tada se devojka protegla i rekla: »Moram da odem gore i vidim kako mu je. Hvala na poklonima.« Upitao sam: »Da li to znači da je vreme da pođem? Ili možda«, dodao sam, »želite da vas sačekam?« »Znate kakav je moj otac«, rekla je devojka. Tada smo začuli tupe udarce iznad naših glava. »Ah«, rekla je devojka, »zove me. Probudio se i želi da…« »Hoću li vas videti opet«, pitao sam. I dalje sam klečao, iako je ona sada stajala. »Dođite sutra«, rekla je i otrčala uz stepenice.
Te unutrašnje sigurno nisu vodile kuda i one spoljašnje. Ustao sam s naporom, obrisao prašinu s kolena i proverio dugmad. Odozgo kao da su dopirali glasovi, ali u mraku koji raste lako se može prevariti.
Posetio me je jedan od mojih prijatelja i predstavio se kao govornik u ime svih njih. »Koliko vas ima?«, pitao sam. Prijatelj je prećutao moje pitanje i rekao: »Ne želimo da ovo zvuči kao pretnja ili ucena, ali stanje naše dugmadi nagoni nas na ovaj korak. U nekim drugim uslovima, ili u nekom romanu, to bi bio korak očajnika. Mi, međutim, računamo na tvoje razumevanje, na tvoju plemenitost, na uzajamne veze sa svima nama. Tvoja duša se već toliko puta otvarala, da je nemoguće da bi ovog puta mogla da ostane zatvorena.« Zaćutao je. Nakašljao sam se. I on se nakašljao. Čekao sam. On se opet oglasio: »Moraš nam reći ko ti je sredio dugmad. Od toga ne zavisi samo dobrobit naših individualnih bića, već i mnogo više. Spokoj kosmosa, ako hoćeš.« »A šta ako odbijem?«, upitao sam. »Moraćemo da te ostavimo«, rekao je moj prijatelj. »Svi?«, pitao sam. »Svi«, potvrdio je. »A koliko vas ima?«
Sutradan sam ponovo otišao kod krojača. Dugmad su mi i dalje bila čvrsta, što mi je darovalo samopouzdanje. Zakucao sam, a vrata je otvorila moja majka. »Majko«, uzviknuo sam, »otkud ti ovde?« »O tome ne želim da govorim«, rekla je moja majka i povukla se u unutrašnjost radnje. Tada sam ugledao krojača. Oblizao je prste, dotakao dno velike crne pegle, potom je spustio na vlažnu krpu. Iz krpe se podigao oblačić pare. Krojačeva kćerka je sedela ispred prozora i vešto obrubljivala komad tkanine. Pretpostavio sam da će to biti nečiji džep, ali sam prethodno želeo da doznam šta se događa. »Šta se ovde događa?«, pitao sam. Krojač se okrenuo i pogledao me. Peglu je držao visoko podignutu, kao da se bojao da bi i sama njena blizina mogla nešto da zapali, da izazove požar. »Ne uznemiravaj čoveka«, rekla je moja majka. Njegova kćerka se trgla na zvuk njenog glasa, igla joj je prodrla kroz tkaninu i ubrzo smo mogli da vidimo kap krvi na njenom dlanu. »Brzo«, rekao sam, »dajte alkohol i zavoj.« Onda je krojač rekao: »Ako tako nastaviš, raspaliću te ovom peglom.« U tom času sam shvatio važnost i vrednost prijatelja koje više nisam imao. Pegla je podrhtavala u krojačevoj ruci. Gde je bila igla? Moja majka se ponovo oglasila:
»Samo nas sve nepotrebno zamaraš«, rekla je kreštavim glasom. Dobro, pomislio sam i okrenuo se, ali nisam znao kuda bih. Mrak je gusnuo napolju podjednako kao i unutra, svetlost se samo povremeno odbijala od neke zvezde ili od ušica igle, moja majka i krojač su disali hrapavo i naizmenično, dok se njegova kćerka javljala kratkim jecajima u dugim razmacima. Pitao sam se da li u pauzama između jecaja spava i šta je s njenim gaćicama. Nigde ih nisam video, ali možda se suše na kanapu, u dvorištu? Onda se ponovo javila moja majka: »Je li otišao?«, pitala je. »Jeste«, reče krojač. »Upaliću svetlo«, kazala je devojka. I kad se svetlo napokon upalilo, tamo me više nije bilo.