PUTOVANJE K CARSTVU NEBESKOM
„Slava Bogu, ovaj dan u kojem sam pretrpeo razne nevolje, to je jedan moj korak na putu ka duhovnom cilju, a to je Carstvo nebesko“.
Često će se desiti da mi zamišljamo da treba učiniti ovako ili onako, ali Bog projavi svoju volju na neki drugi način, i onda čovek razmišlja: „Zašto sada stradam? Zašto se to dešava?“
Svi se sećamo kada smo bili deca, pa kada nam doktor prepiše injekcije, koliko nam je to bilo teško. Roditelji sa velikom mukom vode malo dete da primi injekciju, a ono plače, otima se i na sve moguće načine pokušava da svoje roditelje ubedi da ga ne vode. Međutim, roditelji, znajući da je to korisno za zdravlje njihovog deteta, vode ga gde treba. To isto radi Gospod u našim životima.
Mi ljudi smo često u duhovnom smislu kao mala deca nerazumni, i ne razumemo zašto nam se nešto dešava u životu, zašto nam Bog šalje neka manja ili veća stradanja, i onda pokušavamo na sve načine da se otimamo, plačemo, kukamo… Ali kao što roditelj vodi dete da primi injekciju, tako i nas Bog vodi tim putem manjeg ili većeg stradanja, ali koje nam donosi duhovno zdravlje i veliku duhovnu korist.
Mi smo ljudi samoljubivi i često najviše žalimo sebe. Tu takođe projavljujemo duhovnu nezrelost, duhovnu nerazumnost. Da ovo sagledamo iz pravog ugla može nam poslužiti jedan drugi primer. Jedan čovek krene iz jednog sela peške da stigne u drugo selo. Dan je vreo, on putuje, korača prašnjavim putem, sunce je upeklo, prašina mu smeta… S vremena na vreme, kada ugleda neki izvor on sedne u hladovinu, popije malo hladne vode, umije se, odmori se i osveži, ali ide dalje, jer zna – iako mu je lepo sedeti u hladovini i osvežavati se izvorskom vodom, dokle god sedi neće ispuniti ono što je namerio, neće stići do mesta na koje je krenuo.
Tako isto u duhovnom životu: kada nam se dešavaju teškoće, kada stradamo, bilo zbog bolesti, bilo povodom drugih iskušenja, kroz neke ljude pa nekada i najbliže, mi se u stvari približavamo našem cilju – spasenju. Jer, kroz stradanje se čistimo od strasti, čistimo svoje srce i pripremamo ga da bude izabrani sasud Duha Svetog; da primimo Duha Svetog, da se obožimo i da još ovde na zemlji počnemo da živimo Carstvo nebesko.
Sećate se kako je Gospod rekao da Carstvo nebesko nije tamo ili ovamo, nego unutra u nama. Mi bismo u duhovnom životu hteli da budemo kao neki putnik koji će da sve vreme sedi u hladovini i osvežava se izvorskom vodom, a da u isto vreme putuje. Naravno da to ne može. Kao što to nije moguće u ovom zemaljskom svetu, tako je još manje moguće u duhovnom. Zato, kada osećamo časove utehe, dane duhovnog mira i radosti, kada nam je lepo, treba da znamo da smo tada u hladovini, da nas Bog odmara od našeg puta i čim bude video da smo se odmorili On će nas ponovo podići da krenemo teškom stazom, ali stazom koja nas vodi ka spasenju.
Eto zbog čega ljudi, iako ispunjavaju zapovesti Božije, idu u crkvu, trude se da žive po Jevanđelju i pored svega toga često doživljavaju mnogo više neprijatnih nego prijatnih dana. Putujući ka Carstvu nebeskom mi smo slični tom putniku pešaku koji je izložen trudu, ali se raduje svakom koraku i raduje se tom svom trudu jer vidi da mu je selo u koje je krenuo sve bliže i bliže. Tako i mi da se radujemo svaki put kada nam se dešavaju teškoće, da kažemo: „Slava Bogu, ovaj dan u kojem sam pretrpeo razne nevolje, to je jedan moj korak na putu ka duhovnom cilju, a to je Carstvo nebesko“.