TEROR DEMOKRATIJE
Govor britanskog književnika Harolda Pintera prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost 2005. odjeknuo je kao antiglobalistički traktat o spoljnoj politici koju Sjedinjene Američke Države sprovode širom sveta i još uvek je aktuelan.
Podsetimo se kakav je bio govor Harolda Pintera (1930-2008), koji je kao video prilog pušten u Stokholmu 2005. na ceremoniji dodele Nobelove nagrade za literaturu.
1958. napisao sam sledeće:
“Ne postoje čvrste razlike između onoga što je stvarno i onoga što je nestvarno, niti između onoga što je istinito i što je lažno. Stvar nije nužno ni istinita ni lažna; može biti i istinita i lažna.”
Verujem da ove tvrdnje i dalje imaju smisla i da se još uvek primenjuju na istraživanje stvarnosti kroz umetnost. Tako da kao pisac stojim uz njih, ali kao građanin ne mogu. Kao građanin moram da se zapitam: Šta je istina? Šta je lažno?
Istina u drami je zauvek neuhvatljiva. Nikada je sasvim ne nađete, ali potraga za njom je kompulsivna. Potraga je očigledno ono što pokreće poduhvat. Istraga je vaš zadatak. Češće naiđete na istinu u mraku, sudarajući se sa njom ili samo bacite pogled na sliku ili oblik koji izgleda da odgovara istini, često ne shvatajući da ste to učinili. Ali prava istina je da se u dramskoj umetnosti nikada ne može naći jedna istina. Ima ih mnogo. Ove istine izazivaju jedna drugu, ustuknu jedna od druge, reflektuju jedna drugu, ignorišu jedna drugu, zadirkuju jedna drugu, slepe su jedna za drugu. Ponekad osećate da imate istinu o jednom trenutku u ruci, a onda vam ona isklizne kroz prste i izgubi se.
Često su me pitali kako nastaju moje predstave. Ne mogu da kažem. Niti mogu da sumiram svoje predstave, osim da kažem da se to dogodilo. Tako su rekli. To su oni uradili.
Većina predstava je nastala redom, rečju ili slikom. Datu reč često prati slika. Navešću dva primera dve linije koje su mi iz vedra neba ušle u glavu, praćene slikom, a za njom i ja.
Predstave su “Povratak kući” i “Stara vremena”. Prvi red Povratka kući je “Šta si uradio sa makazama?” Prvi red Starih vremena je “Mrak”.
U svakom slučaju nisam imao više informacija.
U prvom slučaju neko je očigledno tražio makaze i tražio je gde se nalaze od nekog drugog za koga je sumnjao da ih je verovatno ukrao. Ali nekako sam znao da osobi kojoj se obraćaju nije stalo ni za makaze ni za pitaoca, što se toga tiče.
“Mrak “ sam shvatio da je opis nečije kose, kose žene, i to je bio odgovor na pitanje. U svakom slučaju, našao sam se primoran da nastavim sa tim. Ovo se desilo vizuelno, veoma sporo bleđenje, kroz senku u svetlost.
Uvek počinjem predstavu tako što zovem likove A, B i C.
U predstavi koja je postala “Povratak kući” video sam čoveka kako ulazi u mračnu sobu i postavlja pitanje mlađem čoveku koji sedi na ružnoj sofi i čita novine. Nekako sam sumnjao da je A otac, a da je B njegov sin, ali nisam imao dokaza. Ovo je međutim potvrđeno ubrzo kasnije kada B (kasnije je postao Leni) kaže A (kasnije je postao Maks): “Tata, da li ti smeta ako promenim temu? Želim da te pitam nešto. Večera koju smo imali ranije, kako se zvala? Kako je zovete? Zašto ne kupiš psa? Ti si kuvar za pse. Iskreno. Misliš da kuvaš za mnogo pasa.”
Dakle, pošto B naziva A “tata”, činilo mi se razumnim pretpostaviti da su oni otac i sin. Očigledno je da je A bio i kuvar i činilo se da se njegovo kuvanje ne poštuje. Da li je to značilo da nema majke? Nisam znao. Ali, kao što sam rekao sebi tada, naši počeci nikad ne poznaju naše krajeve.
“Mrak.” Veliki prozor. Večernje nebo. Muškarac A (kasnije je postao Dili) i žena B (kasnije postala Kejt) sede sa pićem. “Debeo ili mršav?”, pita muškarac. O kome oni govore? Ali tada vidim, kako stoji na prozoru, žena C (kasnije je postala Ana), u drugom svetlu, okrenuta leđima njima, tamne kose.
Čudan je to trenutak, trenutak stvaranja likova koji do tog trenutka nisu postojali. Ono što sledi je nemirno, neizvesno, čak i halucinantno, iako ponekad može biti nezaustavljiva lavina. Stav autora je čudan. U izvesnom smislu, likovi ga ne pozdravljaju. Likovi mu se opiru, sa njima nije lako živeti, nemoguće ih je definisati. Sigurno ne možete da im diktirate. U određenoj meri igrate beskrajnu igru sa njima, mačke i miša, ćorave bake, žmurke. Ali konačno otkrivate da imate ljude od krvi i mesa u svojim rukama, ljude sa voljom i sopstvenim individualnim senzibilitetom, napravljene od sastavnih delova koje niste u mogućnosti da promenite, manipulišete ili izobličite.
Dakle, jezik u umetnosti ostaje veoma dvosmislena transakcija, živi pesak, trambolina, zaleđeni bazen koji bi mogao da popusti pod vama, autoru, u bilo kom trenutku.
Ali kao što sam rekao, potraga za istinom nikada ne može prestati. Ne može se odložiti, ne može se odlagati. S tim se mora suočiti, tamo, na licu mesta.
Politički teatar predstavlja sasvim drugačiji skup problema. Propovedanje se mora izbegavati po svaku cenu. Objektivnost je neophodna. Likovima se mora dozvoliti da udišu sopstveni vazduh. Autor ih ne može ograničiti i suziti da bi zadovoljio sopstveni ukus ili raspoloženje ili predrasude. On mora biti spreman da im priđe iz različitih uglova, iz punog i nesputanog spektra perspektiva, iznenadi ih, možda, povremeno, ali im ipak da slobodu da idu kojim putem oni žele. Ovo ne funkcioniše uvek. A politička satira se, naravno, ne pridržava nijednog od ovih propisa, u stvari radi upravo suprotno, što je njena ispravna funkcija.
U svojoj predstavi “Rođendanska zabava” mislim da dozvoljavam čitav niz opcija delovanja u gustoj šumi mogućnosti pre nego što se konačno fokusiram na čin potčinjavanja.
“Jezik planine” se pretvara da nema takav opseg delovanja. Ostaje brutalan, kratak i ružan. Ali vojnici u predstavi se malo zabave. Čovek ponekad zaboravi da mučiteljima lako postaje dosadno. Treba im malo smeha da održe raspoloženje. To su, naravno, potvrdili događaji u Abu Graibu u Bagdadu. “Jezik planine” traje samo 20 minuta, ali bi mogao da traje iz sata u sat, iznova i iznova, isti obrazac se ponavlja iznova i iznova, iz sata u sat.
“Pepeo pepelu”, s druge strane, čini mi se da se odvija pod vodom. Žena koja se davi, njena ruka se proteže kroz talase, pada iz vidokruga, poseže za drugima, ali ne nalazi nikoga tamo, ni iznad ni ispod vode, nalazi samo senke, odraze, lebdenja; ženina izgubljena figura u pejzažu koja se davi, žena nesposobna da pobegne od propasti koja kao da pripada samo drugima.
Ali kako su oni umrli, mora da umre i ona.
Politički jezik, kako ga koriste političari, ne ulazi ni u jednu od ovih teritorija, jer većinu političara, prema nama dostupnim dokazima, zanima ne istina, već vlast i održavanje te vlasti. Za održavanje te moći neophodno je da ljudi ostanu u neznanju, da žive u neznanju istine, čak i istine svojih života. Dakle, ono što nas okružuje je ogromna tapiserija laži kojom se hranimo.
Kao što svi ovde znaju, opravdanje za invaziju na Irak bilo je to što je Sadam Husein posedovao veoma opasno oružje za masovno uništenje, od čega je neko moglo biti ispaljena za 45 minuta, što bi izazvalo užasavajuće razaranje. Bili smo uvereni da je to istina. To nije bila istina. Rečeno nam je da je Irak povezan sa Al Kaidom i da deli odgovornost za zločin u Njujorku 11. septembra 2001. Uveravani smo da je to istina. To nije bila istina. Rečeno nam je da Irak ugrožava bezbednost sveta. Bili smo uvereni da je to istina. To nije bila istina.
Istina je nešto sasvim drugo. Istina se odnosi na to kako Sjedinjene Američke Države shvataju svoju ulogu u svetu i kako biraju da je otelotvore.
Ali pre nego što se vratim na sadašnjost, želeo bih da se osvrnem na nedavnu prošlost, pri čemu mislim na spoljnu politiku Sjedinjenih Država od kraja Drugog svetskog rata. Verujem da je na nama da ovaj period podvrgnemo barem nekoj vrsti čak i ograničene kontrole, što je sve to vreme koje ćemo ovde dozvoliti.
Svi znaju šta se desilo u Sovjetskom Savezu i širom Istočne Evrope tokom posleratnog perioda: sistematska brutalnost, široko rasprostranjena zverstva, nemilosrdno potiskivanje nezavisne misli. Sve ovo je u potpunosti dokumentovano i verifikovano.
Ali ja ovde tvrdim da su zločini SAD u istom periodu samo površno zabeleženi, a kamoli dokumentovani, a kamoli priznati, a kamoli priznati kao zločini uopšte. Verujem da se ovim mora pozabaviti i da istina ima značajan uticaj na to gde svet sada stoji. Iako ograničene, u određenoj meri, postojanjem Sovjetskog Saveza, akcije Sjedinjenih Američkih Država širom sveta jasno su dale do znanja da su zaključile da imaju “kart blanš” da rade ono što žele.
Direktna invazija na suverenu državu zapravo nikada nije bila omiljeni metod Amerike. Uglavnom, preferira ono što je opisano kao “konflikt niskog intenziteta“. Konflikt niskog intenziteta znači da hiljade ljudi umire, ali sporije nego da ste bacili bombu na njih u jednom naletu. To znači da zarazite srce zemlje, da uspostavite maligni rast i da gledate kako gangrena buja. Kada je stanovništvo pokoreno ili prebijeno do smrti – ista stvar – a vaši prijatelji, vojska i velike korporacije, udobno sede na vlasti, idete pred kameru i kažete da je demokratija pobedila. Ovo je bilo uobičajeno mesto u spoljnoj politici SAD u godinama o kojima govorim.
Tragedija Nikaragve bila je veoma značajan slučaj. Odlučio sam da ga ovde ponudim kao moćan primer američkog pogleda na svoju ulogu u svetu, i tada i sada.
Bio sam prisutan na sastanku u američkoj ambasadi u Londonu kasnih 1980-ih.
Kongres SAD trebalo je da odluči da li će dati više novca Kontrašima u njihovoj kampanji protiv države Nikaragve. Bio sam član delegacije koja je govorila u ime Nikaragve, ali najvažniji član ove delegacije je bio otac Džon Metkalf. Vođa američkog tela bio je Rejmond Zajc (tada čovek broj do ambasadora, kasnije i sam ambasador). Otac Metkalf je rekao: “Gospodine, ja sam zadužen za parohiju na severu Nikaragve. Moji parohijani su napravili školu, dom zdravlja, dom kulture. Živeli smo u miru. Pre nekoliko meseci, Kontraši su napali parohiju. Uništili su sve: školu, dom zdravlja, dom kulture. Silovali su medicinske sestre i učiteljice, klali doktore, na najbrutalniji način. Ponašali su se kao divljaci. Molimo vas da zahtevate da američka vlada povuče svoju podršku ovoj šokantnoj terorističkoj aktivnosti.
Rejmond Zajc je imao veoma dobru reputaciju kao racionalan, odgovoran i veoma sofisticiran čovek. Bio je veoma poštovan u diplomatskim krugovima. Slušao je, zastao, a zatim progovorio sa malo ozbiljnosti. “Oče“, rekao je, “da ti kažem nešto. U ratu uvek stradaju nevini ljudi.” Zavladala je ledena tišina. Zagledali smo se u njega. Nije se trgnuo.
Nevini ljudi, zaista, uvek pate.
Konačno je neko rekao: “Ali u ovom slučaju “nevini ljudi“ su bili žrtve jezivog zločina koji je subvencionisala vaša vlada, jedna od mnogih. Ako Kongres dozvoli Kontrašima više novca, dogodiće se dalji zločini ovog tipa. Zar to nije slučaj? Zar stoga vaša vlada nije kriva za podržavanje dela ubistva i razaranja građana jedne suverene države?”
Zajc je bio nepokolebljiv. “Ne slažem se da predstavljene činjenice podržavaju vaše tvrdnje“, rekao je on.
Dok smo izlazili iz ambasade, američki pomoćnik mi je rekao da uživa u mojim predstavama. Nisam odgovorio.
Podsećam vas da je u to vreme predsednik Regan dao sledeću izjavu: “Kontraši su moralni ekvivalent našim ocima-osnivačima.“
SAD su podržavale brutalnu Somozinu diktaturu u Nikaragvi više od 40 godina. Narod Nikaragve, predvođen sandinistima, zbacio je ovaj režim 1979. godine, u građanskoj revoluciji koja oduzima dah.
Sandinisti nisu bili savršeni. Posedovali su svoj priličan deo arogancije i njihova politička filozofija je sadržala niz kontradiktornih elemenata. Ali oni su bili inteligentni, racionalni i civilizovani. Oni su krenuli da uspostave stabilno, pristojno, pluralističko društvo. Smrtna kazna je ukinuta. Stotine hiljada siromašnih seljaka vraćeno je iz mrtvih. Preko 100.000 porodica dobilo je vlasništvo nad zemljom. Izgrađeno je dve hiljade škola. Prilično izvanredna kampanja opismenjavanja smanjila je nepismenost u zemlji na manje od jedne sedmine. Ustanovljeno je besplatno obrazovanje i besplatna zdravstvena služba. Smrtnost novorođenčadi smanjena je za trećinu. Poliovirus je iskorenjen.
SAD su osudile ova dostignuća kao marksističku/lenjinističku subverziju. Po mišljenju američke vlade, davao se opasan primer. Kada bi Nikaragvi bilo dozvoljeno da uspostavi osnovne norme socijalne i ekonomske pravde, kada bi joj bilo dozvoljeno da podigne standarde zdravstvene zaštite i obrazovanja i postigne društveno jedinstvo i nacionalno samopoštovanje, susedne zemlje bi postavljale ista pitanja i radile iste stvari. Naravno, u to vreme postojao je žestok otpor statusu kvo u Salvadoru.
Ranije sam govorio o “tapiseriji laži“ koja nas okružuje. Predsednik Regan je obično opisao Nikaragvu kao “totalitarnu tamnicu“. Ovo su uglavnom mediji, a svakako i britanska vlada, shvatili kao tačan i pošten komentar. Ali u stvari nije bilo podataka o odredima smrti pod sandinističkom vladom. Nije bilo zapisa o mučenju. Nije bilo podataka o sistematskoj ili službenoj vojnoj brutalnosti. Nijedan sveštenik nikada nije ubijen u Nikaragvi. U vladi su u stvari bila tri sveštenika, dva jezuita i jedan misionar Mariknola. Totalitarne tamnice su zapravo bile u susedstvu, u Salvadoru i Gvatemali. SAD su srušile demokratski izabranu vladu Gvatemale 1954. i procenjuje se da je više od 200.000 ljudi bilo žrtvama uzastopnih vojnih diktatura.
Šest najistaknutijih jezuita na svetu je opako ubijeno na Centralnoameričkom univerzitetu u San Salvadoru 1989. od strane bataljona Atlakatl puka obučenog u Fort Beningu, u Džordžiji. Taj izuzetno hrabri čovek nadbiskup Romero je ubijen dok je služio misu. Procenjuje se da je umrlo 75.000 ljudi. Zašto su ubijeni? Ubijani su jer su verovali da je bolji život moguć i da ga treba postići. To uverenje ih je odmah okvalifikovalo kao komuniste. Umrli su zato što su se usudili da dovedu u pitanje status kvo, beskrajni plato siromaštva, bolesti, degradacije i ugnjetavanja, koje je bilo njihovo pravo po rođenju.
Sjedinjene Države su konačno srušile sandinističku vladu. Bilo je potrebno nekoliko godina i značajan otpor, ali nemilosrdni ekonomski progon i 30.000 mrtvih konačno su potkopali duh naroda Nikaragve. Bili su iscrpljeni, a siromaštvo je ponovo pogođeno. Kazina su se vratila u zemlju. Besplatno zdravlje i besplatno obrazovanje bili su gotovi. Veliki posao se vratio sa osvetom. “Demokratija“ je prevladala.
Ali ova “politika“ nikako nije bila ograničena na Centralnu Ameriku. Sprovedena je širom sveta. Nije bilo kraja. I kao da se nikada nije dogodilo.
SAD su podržavale i u mnogim slučajevima izrodile svaku desničarsku vojnu diktaturu u svetu nakon završetka Drugog svetskog rata. Mislim na Indoneziju, Grčku, Urugvaj, Brazil, Paragvaj, Haiti, Tursku, Filipine, Gvatemalu, Salvador i, naravno, Čile. Užas koji su SAD nanele Čileu 1973. nikada se ne može oprostiti.
Stotine hiljada smrtnih slučajeva dogodili su se širom ovih zemalja. Da li su se desili? I da li se oni u svim slučajevima mogu pripisati spoljnoj politici SAD? Odgovor je da jesu i oni se mogu pripisati američkoj spoljnoj politici. Ali vi to ne biste znali.
To se nikada nije dogodilo. Nikad se ništa nije desilo. Čak i dok se to dešavalo nije se dešavalo. Nije bilo važno. Nije bilo nikakvog interesa. Zločini SAD bili su sistematski, konstantni, opaki, nemilosrdni, ali je vrlo malo ljudi pričalo o njima. Morate pružiti ruku Americi. Izvršila je prilično kliničku manipulaciju moći širom sveta dok se maskirala kao sila za univerzalno dobro. To je briljantan, čak duhovit, veoma uspešan čin hipnoze.
Kažem vam da su SAD bez sumnje najveća predstava na sceni. Može biti brutalna, ravnodušna, prezirna i nemilosrdna, ali je i veoma pametna. Kao prodavac kome je najprodavanija roba ljubav prema sebi. To je pobednik. Slušajte kako svi američki predsednici na televiziji izgovaraju reči “američki narod”, kao u rečenici, “kažem američkom narodu da je vreme da se moli i brani prava američkog naroda i tražim od američkog naroda da veruje svom predsedniku u akciji koju će preduzeti u ime američkog naroda.”
To je sjajna strategija. Jezik se zapravo koristi da zadrži misli na postojanju. Reči “američki narod“ pružaju zaista sladostrasni jastuk verovanja. Ne morate razmišljati. Samo lezite na jastuk. Jastuk možda guši vašu inteligenciju i vaše kritičke sposobnosti, ali je veoma udoban. Ovo se naravno ne odnosi na 40 miliona ljudi koji žive ispod granice siromaštva i dva miliona muškaraca i žena zatvorenih u ogromnom gulagu zatvora koji se prostire širom SAD.
Sjedinjene Američke Države više ne brinu o sukobima niskog intenziteta. One više ne vide nikakvu svrhu u tome da budu uzdržane ili čak prevrtljive. Stavljaju svoje karte na sto bez straha i naklonosti. Obavezno ih nije briga za Ujedinjene Nacije, međunarodno pravo ili kritičko neslaganje, koje smatra nemoćnim i irelevantnim. Takođe ima svoje malo jagnje koje bleji iza sebe na olovci, patetičnu i ležernu Veliku Britaniju.
Šta se desilo sa našim moralnim senzibilitetom? Da li smo ga ikada imali? Šta znače ove reči? Da li se one odnose na termin koji se danas veoma koristi – savest? Savest da radimo ne samo sa svojim delima, već da radimo i sa svojom zajedničkim odgovornošću za dela drugih? Je li sve ovo mrtvo? Pogledajte zaliv Gvantanamo. Stotine ljudi zatvorenih bez optužbe više od tri godine, bez pravnog zastupanja ili postupka, tehnički zatvoreni zauvek. Ova potpuno nelegitimna struktura se održava u suprotnosti sa Ženevskom konvencijom. Ono što se zove “međunarodna zajednica” ne samo da toleriše, već o tome i ne razmišlja. Ovaj zločin čini država koja se izjašnjava kao “vođa slobodnog sveta“. Da li razmišljamo o stanovnicima zaliva Gvantanamo? Šta mediji kažu o njima? Povremeno se javljaju – mala stavka na stranici šest. Oni su poslati na ničiju zemlju sa koje se možda nikada neće vratiti. Trenutno mnogi štrajkuju glađu, prinudno hranjeni, uključujući i britanske stanovnike. Nema detalja u ovim procedurama prinudnog hranjenja. Bez sedativa ili anestezije. Samo ti je cev zabodena u nos i u grlo. Povraćaš krv. Ovo je mučenje. Šta je britanski ministar spoljnih poslova rekao na ovo? Ništa. Šta je britanski premijer rekao na ovo? Ništa. Zašto nisu? Zato što su Sjedinjene Američke Države rekle: kritikovati naše ponašanje u zalivu Gvantanamo predstavlja neprijateljski čin. Ili ste sa nama ili protiv nas. Pa zato Bler ćuti.
Invazija na Irak bila je razbojnički čin, čin otvorenog državnog terorizma, koji je demonstrirao apsolutno prezir koncepta međunarodnog prava. Invazija je bila proizvoljna vojna akcija inspirisana nizom laži na laži i grubom manipulacijom medijima, a time i javnošću; akt koji je imao za cilj da konsoliduje američku vojnu i ekonomsku kontrolu nad Bliskim istokom maskirajući kao poslednje sredstvo sva druga opravdanja koja nisu uspela da se opravdaju kao oslobođenje. Zastrašujuća tvrdnja vojne sile odgovorna za smrt i sakaćenje hiljada i hiljada nevinih ljudi.
Doneli smo mučenje, kasetne bombe, osiromašeni uranijum, nebrojena dela nasumičnih ubistava, bedu, degradaciju i smrti iračkom narodu i to nazivamo “donošenjem slobode i demokratije na Bliski istok“.
Koliko ljudi morate da ubijete pre nego što se kvalifikujete da biste bili opisani kao masovni ubica i ratni zločinac? Sto hiljada? Više nego dovoljno, pomislio bih. Stoga je pravedno da Buš i Bler budu optuženi pred Međunarodnim krivičnim sudom pravde. Ali Buš je bio pametan. On nije ratifikovao Međunarodni krivični sud pravde. Stoga, ako se bilo koji američki vojnik ili u tom slučaju nađe na optuženičkoj klupi, Buš je upozorio da će poslati marince. Ali Toni Bler je ratifikovao Sud i stoga je dostupan za krivično gonjenje. Možemo dati Sudu njegovu adresu ako su zainteresovani. To je broj Douning Strit 10, London.
Smrt je u ovom kontekstu nebitna. I Buš i Bler smrt stavljaju daleko u pozadinu. Najmanje 100.000 Iračana je ubijeno američkim bombama i projektilima pre nego što je počela pobuna u Iraku. Ovi ljudi su beznačajni. Njihova smrt ne postoji. Oni su ništa. Nisu čak ni evidentirani kao mrtvi. “Mi ne prebrojavamo tela“, rekao je američki general Tomi Frenks.
Na početku invazije na naslovnoj strani britanskih novina objavljena je fotografija Tonija Blera kako ljubi obraz malog iračkog dečaka. “Zahvalno dete“, piše u natpisu. Nekoliko dana kasnije, na unutrašnjoj strani je bila priča i fotografija drugog četvorogodišnjeg dečaka bez ruku. Njegovu porodicu je razneo projektil. On je jedini preživeo. “Kada ću dobiti nazad ruke?“, upitao je. Priča je propala. Pa, Toni Bler ga nije držao u naručju, niti telo bilo kog drugog osakaćenog deteta, niti telo bilo kakvog krvavog leša. Krv je prljava. Prlja vam košulju i kravatu kada držite iskren govor na televiziji.
Dve hiljade mrtvih Amerikanaca je sramota. U mraku ih prevoze do grobova. Sahrane su nenametljive, van opasnosti. Osakaćeni trunu u njihovim krevetima, neki do kraja života. Tako i mrtvi i osakaćeni trunu, u raznim grobovima.
Evo odlomka iz pesme Pabla Nerude “Objašnjavam neke stvari“:
I jednog jutra sve je gorelo,
jednog jutra su lomače
iskočile iz zemlje
proždirući ljude
i od tada vatra,
od tada barut,
a od tada krv.
Razbojnici sa avionima i Mavrima,
razbojnici sa prstenovima i vojvotkinje,
razbojnici sa crnim fratrima koji daju blagoslove
dolazili su kroz nebo da ubijaju decu
i krv dece je tekla ulicama
bez buke, kao dečja krv.Šakali koje bi šakali prezirali
kamenje koje bi suvi čičak
izgrizao i ispljunuo,
zmije kojima bi zmije bile odvratne.Licem u lice s tobom video sam krv
od Španije kao plima
da te utopi u jednom talasu
ponosa i noževa.Generali izdajice:
pogledajte moju kuću mrtvu,
pogledajte slomljenu Španiju:
ali iz svake mrtve kuće
niče goreći metal
umesto cveća,
ali iz svake rane Španije
Španija izranja,
ali iz svakog mrtvog deteta
izranja puška s očima,
ali iz svakog zločina rađa se metak
koji ćete jednoga dana
pronaći u svome srcu.Pitaćete zašto njegova poezija
ne govori o snovima, o lišću,
o velikim vulkanima
rodne mu zemlje?Dođite da vidite krv po ulicama,
dođite da vidite krv po ulicama,
dođite da vidite krv po ulicama!
Dozvolite mi da budem sasvim jasan da citirajući Nerudinu pesmu ni na koji način ne poredim republikansku Španiju sa Irakom Sadama Huseina. Citiram Nerudu jer nigde u savremenoj poeziji nisam pročitao tako moćan visceralni opis bombardovanja civila.
Ranije sam rekao da su SAD sada potpuno iskrene po pitanju stavljanja svojih karata na sto. To je tako. Njihova zvanična deklarisana politika sada je definisana kao “dominacija punog spektra“. To nije moj termin, njihov je. “Dominacija punog spektra“ znači kontrolu kopna, mora, vazduha i prostora i svih pratećih resursa.
Sjedinjene Države sada zauzimaju 702 vojna objekta širom sveta u 132 zemlje, uz častan izuzetak, naravno, Švedsku. Ne znamo baš kako su dospeli tamo, ali oni su tamo u redu.
SAD poseduju 8.000 aktivnih i operativnih nuklearnih bojevih glava. Dve hiljade su na brzom lansiranju spremnom uz upozorenje od 15 minuta. Razvijaju nove sisteme nuklearne sile, poznate kao razbijači bunkera. Britanci, uvek kooperativni, nameravaju da zamene sopstvenu nuklearnu raketu Trident. Na koga, pitam se, ciljaju? Osama bin Laden? Ti? ja? Običan čovek? Kina? Pariz? Ko zna? Ono što znamo je da je ovo infantilno ludilo – posedovanje i pretnja upotrebom nuklearnog oružja – u srcu sadašnje američke političke filozofije. Moramo se podsetiti da su SAD na stalnom vojnom uporištu i da ne pokazuju znake da će se opustiti.
Mnogo hiljada, ako ne i milioni, ljudi u samim Sjedinjenim Državama su očigledno izmučeni, posramljeni i ljuti zbog postupaka njihove vlade, ali kako stvari stoje, oni još uvek nisu koherentna politička snaga. Ali, malo je verovatno da će se anksioznost, neizvesnost i strah koje možemo videti kako svakodnevno rastu u SAD, smanjiti.
Znam da predsednik Buš ima mnogo izuzetno kompetentnih pisaca govora, ali bih voleo da se i sam prijavim za taj posao. Predlažem sledeće kratko obraćanje naciji koje on može da uputi na televiziji. Vidim ga ozbiljnog, pažljivo začešljane kose, pobedničkog, iskrenog, šarmantnog, ponekad sa iskrivljenim osmehom, neobično privlačnog muškarca.
“Bog je dobar. Bog je velik. Bog je dobar. Moj Bog je dobar. Bin Ladenov Bog je loš. Njegov je loš Bog. Sadamov Bog je bio loš, samo što ga nije imao. Bio je varvarin. Mi nismo varvari. Ne sečemo ljudima glave. Verujemo u slobodu. Tako i Bog. Ja nisam varvarin. Ja sam demokratski izabrani lider slobodoljubive demokratije. Mi smo društvo saosećanja. Dajemo saosećajni udar strujom i saosećajnu smrtonosnu injekciju. Mi smo velika nacija. Ja nisam diktator. On je. Ja nisam varvarin. On je. I jeste. Svi su oni. Posedujem moralni autoritet. Vidite li ovu pesnicu? Ovo je moj moralni autoritet. I ne zaboravite to.”
Život pisca je veoma ranjiva, gotovo gola aktivnost. Ne moramo da plačemo zbog toga. Pisac pravi svoj izbor i ostaje pri tome. Ali tačno je reći da ste otvoreni za sve vetrove, od kojih su neki zaista ledeni. Sami ste, van sebe. Ne nalazite utočište, nemate zaštitu – osim ako ne lažete – u tom slučaju ste, naravno, izgradili svoju zaštitu i, moglo bi se reći, postali političar.
Spomenuo sam smrt dosta puta ove večeri. Sada ću citirati svoju pesmu pod nazivom “Smrt“.
Gde je pronađeno mrtvo telo?
Ko je pronašao mrtvo telo?
Da li je mrtvo telo bilo mrtvo kada je pronađeno?
Kako je pronađeno mrtvo telo?Ko je bilo mrtvo telo?
Ko je bio otac ili ćerka ili brat
Ili ujak ili sestra ili majka ili sin
Od mrtvog i napuštenog tela?Da li je telo bilo mrtvo kada je napušteno?
Da li je telo napušteno?
Ko ga je napustio?Da li je mrtvo telo bilo golo ili obučeno za putovanje?
Šta vas je navelo da mrtvo telo proglasite mrtvim?
Da li ste mrtvo telo proglasili mrtvim?
Koliko ste dobro poznavali mrtvo telo?
Kako ste znali da je mrtvo telo mrtvo?Jeste li oprali mrtvo telo
Da li ste mu zatvorili oba oka
Da li ste sahranili telo
Jesi li ga napustili
Da li ste poljubili mrtvo telo
Kada se pogledamo u ogledalo, mislimo da je slika koja nam se prikazuje tačna. Ali pomerite se za milimetar i slika se menja. Mi zapravo gledamo u beskrajni raspon refleksija. Ali ponekad pisac mora da razbije ogledalo, jer sa druge strane tog ogledala istina zuri u nas.
Verujem da je uprkos ogromnim teškoćama koje postoje, nepokolebljiva, žestoka intelektualna odlučnost, nas kao građana, da definišemo pravu istinu o našim životima i našim društvima, ključna obaveza koja pripada svima nama. To je u stvari obavezno.
Ako takva odlučnost nije oličena u našoj političkoj viziji, nemamo nade da povratimo ono što nam je tako skoro izgubljeno – dostojanstvo čoveka.
Prevela i priredila: Bašta Balkana