PREVODILAC
Ponekad prevodilac pogrešno razume svog pesnika. Ponekad ga ne razume uopšte. Ponekad se trudi da ga prilagodi sebi, baš kao što ti radiš.
„Prevođenje poezije je kao ples“, rekao je i pružio mi ruku. Nešto u njegovim očima mi je čudno zasijalo, kao da me iskušava ― smem li ili ne smem. Dala sam ruku i napravila dva koraka unapred.
„Temelj je poverenje“, nastavio je, „i ono počinje onog trenutka, kada pružiš ruku i uzmeš pero, zavrtiš se, napišeš naslov i pratiš korak svog pesnika. Korak napred, nazad, levo i desno. Okret, složenica, izvedenica, okret. Ka meni, ka sebi, sporije, brže. Crta i zarez, premisa i zaključak, okret, stavi tačku i ostavi neizvesnost.“
Pratila sam njegove korake, gledajući ga u oči i naslućujući sledeći potez. Ali taj skok nisam mogla da predvidim i sudarili smo se.
„Ponekad prevodilac pogrešno razume svog pesnika. Ponekad ga ne razume uopšte. Ponekad se trudi da ga prilagodi sebi, baš kao što ti radiš.“
Tek tada sam primetila, koliko jako sam ga držala oko vrata i vukla k sebi, obema rukama. Bio je to strah od greške, gubljenja smisla, udaljavanje od originala, koji mi se činio savršenim… i kojem sam želela da se približim.