EMOTIVNI NAŠI LJUDI
Naši su ljudi mnogo emotivni. Evo, na primer, kada neko umre, svima je žao pokojnika i svi mu dolaze na sahranu.
Raspravljao sam se sa jednim od naših ljudi o tome koliko je naš narod emotivan i podložan žalovanju ― što se kaže. Ubeđuje me on:
― Naši su ljudi mnogo emotivni. Evo, na primer, kada neko umre, svima je žao pokojnika i svi mu dolaze na sahranu.
― Dobro, ― kažem mu. ― Za žalosti sam saglasan. Svima je žao zbog izgubljenog čoveka. No za dolaženje na pogreb od svakoga (i ćoravog i ćopavog), pored najbliže rodbine, malo mi je preterano i neshvatljivo.
― A ne! ― kaže on uporno! ― To je zbog žalosti za umrlim.
― Da nije zbog jela i pića što se služe na sahrani? ― pitam ga ja, onako, zajedljivo. A on veli:
― Ne, ne, to nikako. Nije to tako.
A velim mu, da napravimo ovakav eksperiment. Da dočekamo smrt nekoga u vašem malom mestu, a ja ću platiti sve troškove sahrane. Čak ću i da dajem, recimo, srednje vredne poklone ― za dušu umrlog jel’te? Pa da vidimo, da li će samo rođaci umrlog doći, ili će i bliži i dalji susedi, i drugi, pa čak i neki iz najudaljenijih mesta i sela iz dalje okoline, doći.
Rečeno ― učinjeno. Nakon dužeg vremena, umro je jedan stariji sugrađanin. Objavljen je dan i čas sahrane, a preko medija je bila objavljena i moja bogata ponuda. Za čas, što se veli, bilo se raščulo naokolo ― da ne kažem u celoj zemlji, da će sahrana biti bogata…
I… pojaviše se stotine i stotine ucveljenih rođaka, prijatelja, drugova pokojnog. Ja sam bio zauzet pripremama oko svog sponzorstva i nisam pratio šta se dešava, ali ipak sam čuo za veliko interesovanje za sahranu i to ― oko nje.
Ali, kada je došao momenat za sam pogreb, gledam, i šta da vidim? Bilo je prisutno malo ljudi, samo dvojica-trojica ― njih. Ni bliži rođaci nisu bili došli, a kamoli dalji, ili susedi ili drugi…
Šta se desilo?
Pa, neka budala od novinara, objavila je da je to sa mojim sponzorstvom obična laž, pa su ljudi shvatili da nemaju računa da idu na sahranu bez koristi, i zato nisu došli.