RUSKI POGLED

Ni zbog čega od nabrojanog pojedinačno niti zbog svega zajedno zavolela Rusiju. Zavolela sam je, zauvek, zbog pogleda jednog ponosnog čoveka.

Apsolventski žagor, pomalo bahat, u vozu za Moskvu, to mnogoglasje inženjera sa po još kojim nepoloženim ispitom, još uvek ponekada čujem, u sećanju.

Na ruskoj granici, dok je trajalo menjanje podloge na vagonima, ugledala sam kroz staklo radnika na pruzi, koji se našao u blizini prozora kupea.

Izgledao je siromašno, u odrpanom džemperu, krpljenom kačketu, sa cipelama koje su davno videle bolje dane.

Ponudila sam mu cigarete, mladalački velikodušno i isto tako nepromišljeno, a on me je pogledao tako da sam se zastidela.

„Šta će meni tvoje cigarete?“ – rekao je taj pogled.

I to mi se, neočekivano, svidelo, ozarilo me umesto da se osetim neprijatno. Oćutala sam taj blesak poštovanjem ispunjene zbunjenosti, bez volje da je podelim sa grupom veselih kolega.

Usledili su dani gledanja i slušanja.

Fascinacije lepotom muzeja, bulevara, dvoraca, hramova, lako se pridodala mojoj ljubavi prema ruskim klasicima, rođenoj ranije. Ali nisam zbog njih, ni zbog čega od nabrojanog pojedinačno niti zbog svega zajedno zavolela Rusiju.

Zavolela sam je, zauvek, zbog pogleda jednog ponosnog čoveka.