ELIMINISANJE KRAĐE
I potrošači i vlasnici ribarnica su se uoči praznika žalili kako šarana nema ni za lek. Neki od čuvenih ribnjaka, poput „Ečke“, zatvoreni su, a preostali muku muče sa ribokradicama.
Da šarana zaista nema dovoljno na tržištu, potvrdili su nam i u ribnjaku „Mika Alas“ u Krnjači. Prethodnih godina je uz njih još nekoliko vojvođanskih gazdinstava proizvodilo šarana, ali zbog troškova, koje prodajom nisu mogli da podmire i zbog bolesti ribe, zatvorena su, tako da je sada jedini proizvođač šarana ribnjak „Mika Alas“. Međutim, nisu to jedini problemi.
„Ako uspemo da eleminišemo neke faktore, kao na primer da nam riba bude zdrava, biće nam lakše, ako uspemo da eleminišemo krađu šarana i to će nam pomoći da povećamo proizvodnju“, kaže Bojan Đurđević iz ribnjaka „Mika Alas“.
Pre nekoliko dana zaposleni u ribnjaku našli su čak tonu ukradenog šarana koji je bio spreman za transport. Na sreću, čuvari su bili brži.
„Ribokradice, posao kojim se oni bave je vrlo unosan. Zamislite četiri mreže od 50 metara i oni to bace u sumrak u neki kanal i ujutru izvuku i to je 150-200 koligrama ribe i pomnožite to sa minimum 250-300 dinara i dobijate njegovu zaradu za jednu noć“, ističe Zoran Janković, Udruženje „Eko pančevački rit“.
U prodavnici kilogram šarana košta oko 600 dinara, a ukradena riba najčešće se prodaje restoranima i to po nižoj ceni, tvrde iz udruženja „Eko pančevački rit“. Dovoljno je da za nekoliko dana ukradu više tona ribe i mogu dobro da zarade, a proizvođač, ribarnice i građani su na gubitku.
Ribokradice su uglavnom povratnici i retko ko je nov u tom poslu. Ribnjak se nalazi u zaštićenoj zoni Velikog blata koje se prostire na 300 hektara. Čuvari svakodnevno obilaze područje, ali teško je nadgledati svaki deo.
Ova vrsta krađe smatra se krivičnim delom, ali iz ribnjaka „Mika Alas“ kažu da zbog toga retko ko završi u zatvoru, a čak su i kazne blage. Zakon postoji, a kada bi se počinioci i kažnjavali kako je propisano, verovatno bi lopovi razmislili pre nego što krenu u novu krađu. Inače, osim ribokradica, na manju proizvodnju šarana utiču i deponije pored ribnjaka i nizak vodostaj.
„Ako u julu i u avgustu, kada je najtoplije, uspemo da dobijemo više vode iz Dunava možemo nečemu da se nadamo, ali ako ne dobijemo onda nam to ograničava proizvodnju tj. mnogo nam smanjuje“, navodi Đurđević.
„Bacalo se svašta u obodni kanal ribnjaka koji je podvodnim kanalima povezan sa ribnjakom, bilo je tu hemije i svega što se lako razlaže i zato je ugrožena riba u ribnjaku“, objašnjava Janković.
Povećan broj čuvara i kamera sigurno bi doprineli većoj bezbednosti. Ako već nemamo svest o tome da smeće ne treba da se baca i da riba ne treba da se krade, jedino preostaje da kazne budu strože.
Izvor: RTS