POKAJANJE U SUZAMA
Jedna od najuzbudljivijih, najdirljivijih i najtajanstvenijih scena u istoriji naše Crkve i našeg naroda jeste klečanje vladike Nikolaja Velimirovića pred patrijarhom Gavrilom (Dožićem). Zbog čega je došlo do ovog događaja koji simbolizuje ujedinjenje?
Sveti Vladika Nikolaj Velimirović kleči u manastiru Kalenić (zadužbini protovestijara Bogdana, uglednog velikaša iz vremena vladavine Despota Stefana Visokog) i, pogleda oborenog ka zemlji, očiju punih pokajničkih suza, grli stopala i kolena svog patrijarha.
A ovaj sedi, plećati starac iz Donje Morače, sede brade i izgleda sličnog biblijskim prorocima, stajao je, uspravno kao stub, i s ljubavlju blagoslovio svog možda i omiljenog episkopa i sigurno najvećeg srpskog duhovnika čitave te epohe.
Najveći se smanjio do poda, do najniže moguće tačke, da bi se uzvisio do svega najvišeg što je ljudskom stvorenju uopšte moguće.
A, evo kako se to (i zbog čega) dogodilo, čitava ova ljudska i duhovna drama, u zadnji čas preobražena u pokajno jedinstvo i saborno ujedinjenje arhijerejske braće u Hristu.
Čitavu proteklu godinu (1937) obeležilo je političko poigravanje kraljevske jugoslovenske vlade sa takozvanim ”Konkordatom”, posebnim (privilegovanim) ugovorom sa Vatikanom (kod nas uobličenim još davne 1914. godine, ali nepotpisanom zbog izbijanja Velikog rata).
Vlada Milana Stojadinović je agresivno i bespogovorno insistirala na potpisivanju ovog versko-političkog dogovora na najvišem, državnom i parlamentarnom nivou.
Srpska Pravoslavna Crkva se čvrsto oduprla ovakvoj odluci kraljevske Jgoslovenske vlade i ogromne većine Narodne skupštine (bilo je 166 glasova ”za” i 129 ”protiv” Konkordata).
I došlo je do nemira, uličnih protesta (u vidu litije, posle večernje službe – od Saborne crkve ka zgradi Skupštine u Bulevaru Kralja Aleksandra Obrenovića).
Pala je krv naših sveštenika i episkopa u sred nekadašnje srpske prestonice (u Knez Mihailovoj ulici), a hrvatski i slovenački žandarmi su tukli krvnički, iz sve snage, uz psovanje i uvrede, šabačkog vladiku Simeona, ali i vikarne episkopa Savu i Platona i preko 40 tu prisutnih sveštenika naše Crkve.
”Letele su kamilavke, cepane odežde, čak je izgažena i iscepana svetosavska zastava”, a žandarmi sa stranim naglaskom su, urlajući, ”psovali popovima srpsku i pravoslavnu majku”.
Ministar policije bio je nekadašnji rimokatolički sveštenik i slovenački političar, režimski miljenik Anton Korošec, i po njegovom dopuštenju i više nego jasnim uputstvima, delovali su, brutalno i najgrublje moguće, za tu priliku dovedeni nesrpski žandarmi.
Besmisao i ludilo navodne ”trojedine”, ”troimene” države dosegli su vrhunac svog politikantskog (i antisrpskog) apsurda.
Polomljene lobanje i povređenog oka, pendrekom ulubljene mitre sa slomljenim krstom (od snažnih udaraca kundakom), vladika Simeon Stanković (Sremac iz Ležimira, profesor Bogoslovskog fakulteta i izvrsni poznavalac života i dela Josipa Juraja Štrosmajera) pao je na pločnik, surovo prebijen od strane ”naše” kraljevske policije kao najgori navodni ”neprijatelj svoje države”.
Tučen je, tada, sa Simeonom zajedno – i vikarni episkop Platon Moravički (isti onaj, koji će četiri godine kasnije, kao vladika Banjalučki, biti unakažen ustaškim nožem i, zatim, zaklan i bačen u reku) i vikarni episkop Sava Sremski (koji će, takođe, biti strašno mučen i, onda, ubijen, zajedno sa svojim vernicima, od ustaške ruke, negde pod Velebitom).
Iste i slične ruke koje su ih tada tukle u Beogradu, kasnije su ih klale sa druge strane Drine.
Nad Srbijom i Srbima – a posebno nad Srpskom Pravoslavnom Crkvom i njenim vernicima – su se polako i nezaustavljivo navlačili teški i tamni ratni oblaci, puni crnih kiša i crvenog okeana mučeničke krvi.
Bio je to trenutak svima vidljivog preokreta već odavno pogoršanog odnosa jugoslovenske, ekstremno sekularne države i SPC.
A istog dana kada je izglasan kontraverzni ”Konkordat”, upravo sledeće noći, u 57. godini života umire (već dugo bolesni) patrijarh Varnava, sa do danas postojećom, opravdanom sumnjom kako je ovaj naš nepokolebljivi čuvar vere – otrovan!
I, kao posledica svega, Crkva odmah anatemiše sve poslanike Skupštine koji su glasali za Konkordat sa Vatikanom (na vanrednoj sedniici Sabora) i ”odlučuje ih od pričesti” – uz direktnu zabranu prisustvovanja patrijarhovoj sahrani svima iz Stojadinovićeve vlade (sa izuzetkom ministra vojnog, generala Ljubomira Marića).
Prekidaju se svi kontakti između srpske Crkve i jugoslovenske države, a na vanrednom Saboru SPC je izglasano ”zatvaranje svih pravoslavnih hramova u zemlji” i objavljeno da se Crkva nalazi ”u stanju progonstva”.
Na površinu izbija dugogodišnja netrpeljivost evropejski, te ateistički orijentisanih ovdašnjih partijskih politikanata prema svetosavskoj Crkvi i dolazi do njihovog međusobnog i neizbežnog, otvorenog sukoba.
Duhovni rat se pokazuje i izbija punom snagom i sve preti da se razvije u neslućenim pravcima.
Pod pritiskom ovakve odlučnosti i pokazanog jedinstva naše svete majke Crkve, čak i bezdušni političari i korumpirani ministri odustaju od svojih namera (ipak je u njima postojala trunka nekadašnje predačke vere i sećanja na neuporedivu važnost Srpske Pravoslavne Crkve i njenih odluka – sve do tragične 1918. godine).
I svi ti odavno oguglali politički krokodili, zamislite, ipak odustaju od Konkordata, moleći za oprost i povratak u redove Crkve. Što im je i omogućeno, posebno nakon dolaska novog patrijarha (Gavrila Dožića) na svetosavski ”duhovni presto”.
Međutim, nisu sve vladike bile za ovako brz i ”lak” oprost i ukidanje anateme.
Predvođeni vladikama Nikolajem Žičkim (koji oštro osuđuje ”pandurski kurjački napad” na episkope srpske Crkve) i Irinejem Dalmatinskim (dvojicom ekstremno uglednih i izvanredno obrazovanih episkopa), formirao se mali, ali čvrsto postavljen krug naših arhijereja koji su premišljali šta će reći i kako će postupiti u ovako teškoj situaciji (odustajanja od tek izrečene anateme, a nakon javno iskazanog pokajanja kažnjenih ministara i poslanika).
Tek postavljeni patrijarh Gavrilo Dožić (koji samo sticajem okolnosti nije bio izabran i na prethodnom glasanju za duhovnog pastira SPC, u aprilu 1930. godine) rešio je da lično „ODE NA NOGE“ Nikolaju i Irineju i da pokuša da ih bratski i ljudski odgovori od teških i opasnih raskolničkih razmišljanja.
Mnogi ljudi su, često, užasno iskušavani opasnim i kobnim pomislima, među njima čak i oni najduhovniji i najozbiljniji – sve do samog praga pretećeg cepanja Crkve, koji niko od njih, srećom nikada (do skoro) nije bio spreman – ni po koju cenu – da prekorači.
I po sećanju samog patrijarha (nekadašnjeg raško -prizrenskog mitropolita i pećkog arhiepiskopa, nakon Balkanskih ratova, a pred skoro konačno duhovno ujedinjenje svih naših duhovnih tronova i crkvenih Sabora) Gavrila, on je rešio da delatno prekine ovaj period neizvesnosti i pruži šansu svojim episkopima (a posbno svom vršnjaku i prijatelju Nikolaju) da se vrate u okrilje crkvenog jedinstva u ovim teškim i delikatnim vremenima potpunog državnog i društvenog rasula.
Došao je u manastir Kalenić (posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice) i tamo krenuo – ”naoružan” samo svojim dobrostivim osećanjem kako treba da razgovara i bratski iskreno ubedi vladiku Nikolaja i njegovog sabrata i istomišljenika Irineja Đorđevića – u susret dvojici velikih pravoslavnih teologa i srpskih duhovnih pastira izloženih teškim premišljanjima i još težim iskušenjima u ideološkim i civilizacijskim maglama ovog kratkovekog mirovnog perioda pred samo izbijanje Drugog svetskog rata.
Videvši patrijarha kako mu prilazi, Nikolaj se samo, bez reči, bacio na pod pred Gavrilove noge I ZATRAŽIO OPROŠTAJ!
Da, zatražio je oproštaj, on koji je u to vreme a i dugo posle toga, bio možda i najveći pravoslavni teolog na planeti i, uz to, ”svetitelj u nastajanju”. Zamolio je za oproštaj od svog patrijarha, koji je došao da (odlučno i dobronamerno) zatraži od njega strpljenje i smirenje, osećaj za unutrašnju disciplinu u Crkvi i razumevanje za većinsko mišljenje njegove sabraće koje treba i za njega da bude obavezujuće.
I raskol je sprečen pre nego što je došlo do teških, prejakih reči, te neželjeno snažne razmene i gromkih ukrštanja argumenata, susretom patrijarhove velikodušnosti i vladičinog pokajanja.
Bogu hvala na tome!
Drugačije, valjda, i nije moglo da bude, jer oholost nije pojela savest dvojice potencijalnih ”pobunjenika srcem”, ali ne i umom, Nikolaja (rodom valjevskog) i Irineja (gornjemilanovačkog Srbina).
Znali su oni šta je i kakav je poredak u Crkvi, ”svetoj, sabornoj, apostolskoj, ‘katoličanskoj’ (vaseljenskoj) i jerusalimskoj”, kako se dugo, vekovima nazivala u srpskom vilajetu.
Obojica su, svojevremeno, bili oksfordski postdiplomci i doktoranti, ali, na drugoj strani – i veliki pokrovitelji pravoslavnog laičkog ”bogomoljačkog pokreta” u Srbiji i širom Jugoslavije.
I bili su savršeno svesni svih potencijala ove cvetajuće različitosti u Crkvi, naravno u okviru vekovnog poretka i očekivanog ”saglasja u poslušanju” u njoj.
I ova kriza je samo pojačala snagu međusobne povezanosti srpskih duhovnih pastira, koji su se, i ne znajući, iznutra spremali za velika stradanja, ali i veličanstvene sveštenomučeničke podvige u krvoločnoj i doslovno ljudožderskoj NDH, kao i pod surovom nemačkom i još surovijom komunističkom okupacijom.
To klečanje najvećeg od svih srpskih vladika (danas proslavljenog i u njegovom svetiteljskom obrazu) pred svojim patrijarhom je i arhetipska slika našeg uzornog, idealnog odnosa unutar Crkve i njenog neupitnog poretka. Ikona svega onog čemu nas je naučio svetosavski podvig, onda, u prvim decenijama 13. veka, na samom početku srpske misije u večnosti i pred Bogom!
Autor: Dragoslav Bokan