Mitropolit Tihon o Ukrajini, Rusiji i crkvi

BESEDA RUSKOG VLADIKE

Mitropolit pskovski i porhovski Tihon (Ševkunov) izgovorio je sredinom aprila besedu u kojoj se dotakao mnogih aktuelnih pitanja.

 

Mitropolit pskovski i porhovski Tihon izgovorio je sredinom aprila besedu u kojoj se dotakao mnogih aktuelnih pitanja – Ukrajine, Rusije i crkve.

Ponovo ostajemo posle završetka Svete liturgije kako bismo odgovorili na pitanja o kojima se mora govoriti. Ukrajina. Ovako tragične situacije, ovakve nesreće i bola nije bilo u životu naše generacije.

Izbeglice su počele da pristižu u Pskov. Nedavno su u Pskovopečerskom manastiru primljene dve porodice s više dece. Njihovi članovi su nam ispričali kako je posle događaja na Majdanu 2014. godine u njihovom tihom gradiću u centralnoj Ukrajini prvo sve bilo relativno mirno. Međutim, kasnije su se pojavili nepoznati mladi ljudi koji su izjavljivali da se bore protiv neprijatelja Ukrajine. Izbeglice su kazale da su građani postepeno počeli da se menjaju. Potčinjavajući se sve jačem pritisku počeli su da obaveštavaju organe vlasti o tome da su njihovi sugrađani nepouzdani ili da održavaju veze s Rusijom. Strah da ljudi mogu biti osumnjičeni za nelojalnost rastao je do te mere da je komšija naših izbeglica jednom došao u njihovu kuću i izjavio da im daje tri dana da napuste grad, inače će prijaviti vlastima da u razgovorima izražavaju mišljenje o tome da treba biti u prijateljskim odnosima s Rusijom.

Pravoslavni sveštenik, duhovnik naših izbeglica, po nacionalnosti je bio Poljak; služio je u hramu Moskovske patrijaršije; po svojim stavovima bio je istomišljenik naših izbeglica i nije nameravao da krije negodovanje zbog podstrekavanja mržnje prema Rusiji. Ovaj sveštenik je nekoliko puta dobio vrlo stroga upozorenja. Međutim, ostao je veran svojim stavovima i savesti. Jednom su kod njega došli mladići s palicama i strašno su ga pretukli. Izvukli su ga iz kuće unakaženog. Sveštenik je rekao svojim mučiteljima da se neće odreći svog mišljenja i da je spreman da umre. Međutim, oni su se samo nasmejali i odgovorili su mu da je još rano za umiranje. Ubacili su sveštenika u automobil i odvezli su ga. Parohijani više nisu videli svog duhovnika. Naši poznanici su pobegli iz Ukrajine i sad su se obreli u Pskovu.

Dešava se da međusobice s vremena na vreme potresaju Rusiju. Po pravilu, iza leđa učesnika u neprijateljstvu stoje treće sile, huškajući jedne protiv drugih. Setimo se građanskog rata koji je protutnjao pre samo sto godina: koliko je proliveno krvi i suza, koliko je bilo patnje… Tada, 1919. godine izvanredni ruski pesnik Maksimilijan Vološin je napisao:

„A ja stojim sam između njih
U rici plamena i dima
I za jedne i za druge
Moliću se dok snage imam.“

I mi smo danas pozvani na upravo ovakvu molitvu.

Nakon što se na nas iznenada obrušila vest o početku ratnih dejstava ljudi užasnuto razmenjuju dokumenarne kadrove. Nacističke parade sa nekoliko hiljada učesnika u Kijevu. Strahote iz poslednjih godina života u Donbasu. Deca koja na ulicama Ukrajine viču: „Udri Moskalja (pogrdan naziv za Ruse, prim. prev.), slažite leševe!“ „Mi smo deca Ukrajine! Neka Moskva leži u ruševinama!“ „Devojčice, šta ćeš da radiš kad porasteš? – Da koljem Moskalje!“ Čudovišna su mučenja naših vojnika. Čovek se zaprepašćeno pita kako se ljudi mogu dovesti do takvog stanja i mržnje, a zatim shvata da to i nije tako teško. Setimo se šta se s celom Rusijom dešavalo pre sto godina, posle revolucije. Mi smo svedoci ovoga u crkvenom sećanju na naše novomučenike, u ličnom sećanju na osnovu priča i predanja koji se čuvaju u našim porodicama.

Želim da naglasim: u situaciji kad su se na nas obrušile bujice najrazličitijih istinitih i lažnih informacija čovek može da zaključi da može verovati samo u ono što se odgovorno može smatrati nesumnjivim svedočanstvom i činjenicom. I na osnovu takvih svedočanstava može izvlačiti zaključke.

Već četiri godine se na svakoj Svetoj liturgiji na suguboj jekteniji u Pskovskoj sabornoj crkvi i u Pskovopečerskom manastiru molimo za mitropolita Onufrija i njegovu pastvu. A danas se ove molitve uznose u celoj Pskovskoj eparhiji. Mislim, i u celoj Rusiji. Ljudi se za Ukrajinu mole kao za same sebe. Naravno, mole se i za naše vojnike. Mole se da Gospod po Svom Promislu sve razreši da se ostvari volja Božija. Ali evo šta je zanimljivo: ispostavilo se da su na današnje događaje, ponekad do doslovnih podudarnosti pre mnogo godina upozoravali ukrajinski podvižnici. Za spoljašnji svet ova svedočanstva nemaju značaja, ali su za nas, pravoslavce, veoma važna.

Nedavno kanonizovani prepodobni starac Lavrentije Černjigovski (upokojio se u Černjigovu još 1950. godine) govorio je:

„Naše rođene reči su Rus i ruski. I obavezno treba da znamo, da imamo na umu i da ne zaboravljamo da je bilo pokrštavanje Rusije, a ne pokrštavanje Ukrajine. Kijev je drugi Jerusalim i majka ruskih gradova. Kijevska Rusija je bila zajedno s velikom Rusijom. Kijev je bez velike Rusije i odvojen od Rusije potpuno nezamisliv.“

Zatim – snažno i slikovito:

„Kao što se ne može podeliti Presveta Trojica, Otac i Sin i Sveti Duh, to je Jedan Bog, tako se ne mogu podeliti Rusija, Ukrajina i Belorusija. To je zajedno Sveta Rusija. Znajte i nemojte zaboravljati. U Kijevu nikad nije postojao patrijarh. Patrijarsi su bili i živeli u Moskvi. Čuvajte se samosvjatske ukrajinske grupe (crkve) i unije.“

Sagovornik starca, namesnik Kijevopečerske lavre, otac Konrad, se tada nije složio s ocem, rekavši da su samosvjati i unijati u Ukrajini nestali, ali je otac proročanski odgovorio:

„U njih će ući demon i oni će se sa satanskom zlobom okomiti na pravoslavnu veru i Crkvu, ali će im kraj biti sraman, a njihove pristalice će doživeti kaznu od Gospoda Cara i Sile.“

I upozoravao je:

„Da budemo verni Moskovskoj patrijaršiji i da nipošto ne ulazimo ni u kakav raskol… Kad se pojavi mala sloboda, otvaraće se crkve, manastiri i popravljaće se, onda će sva lažna učenja izaći zajedno s demonima i tajnim bezbožnicima (katolici, unijati, Ukrajinci-samosvjati i drugi) i snažno će u Ukrajini zavojštiti protiv kanonske Pravoslavne Crkve, njenog jedinstva i sabornosti. Ove jeretike će podržavati bezbožnička vlast, i zato će oduzimati pravoslavcima crkve i ubijaće vernike. Tada će kijevski mitropolit (koji je nedostojan ovog zvanja) zajedno sa svojim istomišljenicima i arhijerejima i jerejima, snažno poljuljati Rusku Crkvu.“

Ovo je bilo rečeno o Filaretu, bivšem kijevskom mitropolitu:

„Sam će otići u večnu pogibelj kao Juda. Ali svi ovi napadi lukavog i lažna učenja u Rusiji će nestati i biće jedinstvena Pravoslavna Crkva – Ruska.“

„Doći će vreme kad će se tući-tući i počeće svetski rat. A u samom jeku će reći: hajde da izaberemo jednog cara u celoj vasioni. I izabraće! Izabraće antihrista kao svetskog cara i glavnog „mirotvorca“ na zemlji. Treba pažljivo slušati i biti oprezan! Čim budu glasali za jednog u celom svetu, znajte da je to on i da ne treba da glasate.“

Za razliku od ispraznih reči starac Lavrentije o poslednjim vremenima govori u skladu sa Svetim Pismom i tajanstvenom knjigom Apokalipse upozoravajući nas da će se svi narodi ujediniti pod vladavinom jednog vladara-lažnog mesije, antihrista.

U Ukrajini je živeo još jedan poznati podvižnik, duhovnik odeskog manastira Uspenja Presvete Bogorodice, shiarhimandrit Jona (Ignatenko). On se upokojio u Gospodu 18. decembra 2012. godine. Nedugo pred njegovu smrt zapisano je šta rekao:

„– Godinu dana posle moje smrti počeće veliki potresi, biće rat. Trajaće dve godine.

– A kako će sve početi? Amerika će napasti Rusiju?

– Neće.

– Rusija će napasti Ameriku?

– Neće.

– Šta će onda biti?

– U jednoj zemlji koja je manja od Rusije nastaće vrlo veliki neredi, biće mnogo krvi. U ovaj kovitlac građanskog rata biće uvučene i Rusija i Sjedinjene Američke Države i mnoge zemlje.“

Skoro tačno godinu dana posle njegove smrti, krajem 2013. – početkom 2014. godine počeli su Majdan i krvavi događaji u Kijevu i Odesi.

On je govorio:

„Ukrajina i Rusija ne postoje odvojeno, postoji jedinstvena Sveta Rusija. A neprijatelji su rešili da nas podele kako bi uništili pravoslavlje u Maloj Rusiji (Ukrajini, prim. prev.). Ali Gospod to neće dozvoliti.“

A evo predviđanja još jednog starca, vrlo uglednog u Ukrajini, shiarhimandrita Zosime (Sokura), osnivača Sveto-Uspenjske Nikolo-Vasiljevske obitelji u Donjeckoj oblasti. On se upokojio 2002. godine.

„I danas, u naše vreme, sva zbrka će početi od Kijeva – majke ruskih gradova, od kolevke. Otuda će se zbrka preplaviti sve ruske zemlje, neće zaobići ni Rusiju, ništa; unaokolo će biti opsednutost đavolima. Ali Rusija će se održati i tamo će biti veoma velika blagodat. Čak ni sile pakla, antihrista, neće savladati Rusku Pravoslavnu Crkvu.“

„Uskoro će nastupiti vreme kad će zločinaca biti više nego nas, još uvek manje-više normalnih ljudi… Buduće generacije će biti još gore: svi će imati staklene oči, svuda će biti oružje. Može da te ubije u svakom trenutku iz zabave.“

U svom duhovnom zaveštanju starac je zabeležio.

„Strogo se držite Ruske Pravoslavne Crkve i njegove svetosti patrijarha moskovskog i cele Rusije. U slučaju da Ukrajina ode od Moskve, bez obzira na to da li je autokefalija nezakonita ili „zakonita“ – automatski se prekida veza s kijevskim mitropolitom. Postojeći manastiri će tada biti pretvoreni u Dom milosrđa [imaju se u vidu manastiri koje je osnovao u Donjeckoj oblasti] koji će ispunjavati svete zakone milosrđa – služenje ljudima do njihovog pogrebenja, i ovu zapovest obitelji treba večno da ispunjavaju. Nikakve pretnje i prokletstva ne treba priznavati, jer nisu kanonski i zakoniti.

Treba se čvrsto boriti za kanone Ruske Pravoslavne Crkve. U slučaju otpadanja od jedinstva Ruske Pravoslavne Crkve, nadležni arhijerej ne postoji, manastiri prelaze pod stavropigijalnu upravu, pod omofor Njegove svetosti patrijarha moskovskog i cele Rusije. Ukoliko ovo bude nemoguće, manastiri prelaze pod samostalnu upravu igumana, kao što je to bio slučaj u Valaamskoj obitelji na početku našeg veka. Gledajući svetlo u budućnost i u vreme jedinstva Ukrajine i Rusije koje će po mom dubokom uverenju nastupiti, odlazim u večnost… Odlazeći u večni život, poslednju reč govorim vama, braći, sestrama i svima koji se mole u našoj obitelji: držite se Ruske Pravoslavne Crkve – u njoj je spasenje.“

A sad hajde da pređemo na potpuno druge sfere: na dokumenta za koja je većina nas saznala tek u martu-aprilu. Oni govore o putevima za praktično ostvarenje onoga čemu smo svedoci, o pripremi i pokretanju pogonskog remenja rata. Neki od vas su verovatno videli ove materijale na društvenim mrežama; nije ih teško pronaći.

Američki politikolog i obaveštajac Džordž Fridman je 2015. godine dao intervju. Na pitanje da li islamski ekstremizam predstavlja glavnu opasnost po Sjedinjene Države Fridman je odgovorio:

„Islamizacija predstavlja problem za Sjedinjene Države, ali nije opasnost od životne važnosti. Ovim problemom se treba baviti, i u njega treba proporcionalno ulagati napore, ali ne više od toga. Mi imamo druge spoljnopolitičke interese. Glavni spoljnopolitički interesi SAD u toku celog prošlog veka, u vreme Prvog, Drugog i Hladnog rata skoncentrisani su u odnosima između Rusije i Nemačke. Zato što kad se ujedine one čine jedinu silu koja je zaista životno opasna po SAD. I naš glavni zadatak se sastojao u tome da ne dozvolimo da one sklope savez.

Ako ste Ukrajinac tražićete jedinog ko može da vam pomogne i to su Sjedinjene Države. Prošle nedelje ili pre desetak dana Ukrajinu je posetio glavni komandant kopnene vojske SAD u Evropi general Ben Hodžes. On je tamo najavio da će u Ukrajinu zvanično doputovati vojni savetnici SAD-a. Nagradio je ukrajinske vojnike vojnim medaljama SAD-a, iako je po vojnom pravilniku SAD-a zabranjeno da se stranci nagrađuju medaljama. Međutim, učinio je to zato što je želeo da pokaže da je ukrajinska armija njegova. Posle toga je otputovao. SAD trenutno isporučuju oružje, artiljeriju i drugo naoružanje baltičkim zemljama, Rumuniji, Poljskoj i Bugarskoj. To je veoma zanimljiv aspekt. A juče su SAD objavile da nameravaju da isporučuju naoružanje u Ukrajinu. Iako je to kasnije demantovano oružje će se isporučivati.

U svemu ovome SAD postupaju zaobilazeći NATO, zato što u NATO-u odluke mogu donositi samo sve članice NATO-a jednoglasno. Suština dešavanja se sastoji u tome da SAD grade „sanitarni kordon“ oko Rusije. I Rusija zna za to. Rusija misli da SAD nameravaju da rasparčaju Rusku Federaciju. Mislim da ne želimo da ubijemo Ruse, već samo da ih malo ranimo i da im nanesemo štetu. U svakom slučaju, vratili smo se staroj igri.

Sjedinjene Države kontrolišu sve svetske okeane – to su njihovi fundamentalni interesi. Niko ranije to nije činio. Usled toga možemo da vršimo upade svuda na planeti, ali nas niko ne može da napadne. To je odličan položaj. Kontrolisanje okeana i kosmosa predstavlja okosnicu naše vlasti. Najbolji način da se uništi neprijateljska flota jeste da se neprijatelju ne dozvoli da sagradi svoju flotu. Put koji je izabrala Britanska imperija kako bi sprečila nastanak snažne flote u Evropi bilo je huškanje Evropljana jednih protiv drugih.

Preporučio bih da se pridržavamo politike koju je Ronald Regan primenjivo u Iranu i Iraku (Iransko-irački rat 1980-1988. god.). To je bilo cinično i amoralno, ali je funkcionisalo.

Čitava suština je u tome: SAD nisu u stanju da okupiraju celu Evroaziju. U trenutku kad čizma našeg vojnika kroči na zemlju Evroazije automatski zaostajemo brojčano. Možemo da uništimo vojsku protivnika, ali nismo u stanju da vojno okupiramo Irak.

Dakle, nismo u stanju da svuda uvedemo svoju vojsku, ali smo u stanju, kao prvo, da podržavamo zavađene strane kako bi se usredsredile na sebe, a ne na nas. Možemo da ih podržavamo politički, finansijski; da im pružamo vojnu pomoć; da im šaljemo naše savetnike. I samo u krajnjim slučajevima, kao što smo to učinili u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, umešali smo se vojnom silom s taktikom nanošenja preventivnog udara.

Mi kao imperija ne možemo svuda da šaljemo vojsku. Ni Britanci svojevremeno nisu okupirali Indiju; jednostavno su uzeli pod kontrolu pojedine indijske države i zavađali su ih. Isto je radilo Rimsko carstvo.

U svakom slučaju, problem nije u tome, već u tome kakva smo mi imperija. Jer to ne znači da sad treba da se udobnije zavalimo u fotelju, da idemo kući i da nas bude baš briga za sve. Nalazimo se na samom početku puta.

Pitanje koje se sad nalazi na dnevnom redu za Ruse je da će ili Ukrajina postati tampon-zona između Rusije i Zapada (da će minimum postati neutralna zemlja) ili će se Zapad (NATO) u Ukrajini probiti tako daleko da će Zapad (NATO) od Staljingrada deliti svega sto kilometara, a od Moskve petsto kilometara. Za Rusiju je status Ukrajine opasnost od životnog značaja.“

Na internetu postoji intervju vojnog stručnjaka (sadašnjeg savetnika predsednika Ukrajine) Alekseja Arestoviča koji je dao ukrajinskoj televiziji pre tri godine, 18. marta 2019. godine u kojem je govorio o ratu s Rusijom:

„Postoji verovatnoća od 99,9% da je cena našeg ulaska u NATO veliki rat s Rusijom. A ako ne uđemo u NATO, Rusija će nas apsorbovati za desetak-dvanaestak godina. Bolji je veliki rat protiv Rusije i prelazak u NATO nakon pobede nad Rusijom. Veliki rat je ofanzivna vazdušna operacija; upad četiri ruske armije koje su locirane na našim granicama; opsada Kijeva; pokušaj da se opkoli vojska koja se nalazi u ATO… OUS (operacija udruženih snaga); proboj kroz Krimski moreuz do Kahovskog veštačkog jezera kako bi Krim dobio vodu; ofanziva s teritorije Belorusije; stvaranje narodnih republike; udari po objektima kritične infrastrukture i tako dalje. Eto šta je rat velikih dimenzija. Verovatnoća da će se on desiti je 99%.

Nakritičniji period je 2020-2022. godine… Glavni istorijski zadatak je ulazak u NATO i nikakve socijalne i ekonomske žrtve nisu važne u poređenju s ovim zadatkom.“

Anatolij Aleksandrovič Sobčak, vrlo liberalni ruski političar, još je 1992. godine u tadašnjoj situaciji koja je direktno iznedrila današnju, upozoravao (ovaj intervju s njim se takođe može naći na društvenim mrežama):

„Smatramo da smo danas dobili najopasniju simbiozu krajnjih nacionalista i bivše partijske nomenklature: u Ukrajini je komunistički režim bio najokoštaliji, najjači. Oni su se sad vrlo brzo pronašli. U govorima rukovodstva današnje Ukrajine nema ni reči od pravima čoveka, o pravnoj državi. Oni sve počinju i završavaju rečima o nezavisnosti. Sad vidimo kakvu nezavisnost su izabrali. Ispostavlja se da je za njihovu nezavisnost pre svega potrebna vojska koju su sklepali u što kraćem roku. Zatim im je bila potrebna i Crnomorska flota. Ne sumnjam da će sutra pretendovati i na nuklearno oružje.“

Eto, takvi su pogledi iz prošlosti na današnjicu. A šta nas očekuje u budućnosti? Svi žele jedno – mir. Međutim, čvrst i nepokolebljiv mir, a ne mir bremenit novim ratovima i nevoljama. Ne onakav o kakvom se govori na jednom mestu u Svetom Pismu: „Leče ranu… naroda Mog lakomisleno, govoreći: ‘mir, mir!’ a mira nema“ (Jerem. 8: 11). Nije slučajno što su na osnovu gorkog iskustva čovečanstva nastale sintagme koje su postale ustaljene: „mir i bezbednost“, „stabilni mir“. Svi čekaju u pravo takav mir i mole se za njega.

I još. Svi postavljamo pitanje: zašto je naš predsednik Vladimir Putin doneo ovu izuzetno tešku odluku? Naravno, ne možemo znati sve razloge. Ali na osnovu svojih razgovora s njim mogu da kažem: da za ovu operaciju nije video indicije od životne važnosti i kritične po narod Rusije, on je ne bi započeo. Jedni to shvataju, a drugi ne. Da nije to učinio sad i da je Rusija izvršen napad u kojem bi nastradali milioni ljudi isto tako bi mu govorili: ako je ovo bilo neizbežno, zašto nisi predupredio nevolju? Setimo se početka Drugog svetskog rata i strašnih gubitka iz 1941. godine.

Danas su naši najvažniji zadaci: da podržavamo jedni druge; da pomažemo izbeglicama; da svako na svom mestu radi ono što treba; da se brinemo o miru i blagostanju porodica; da brinemo o porodicama poginulih i nastradalih. I naravno, da se molimo za sve one kojima je danas potrebna molitva – iskreno, kao za sebe. Da se molimo za naše vojnike, za ljude u Ukrajini. Da se molimo za Rusiju. „Neka bude volja Tvoja, i na zemlji, kao na nebu!“

Mitropolit pskovski i porhovski Tihon (Ševkunov)

Sa ruskog Marina Todić
4/11/2022

Izvor: Pravoslavie.ru