ČEKANJE
Povukao se polako do lifta u uglu prostorije. Sa tog mesta imao je odličan pregled. Mogao je dobro da čuje kada ga budu prozvali.
Pre nego što je ušao unutra, Miša je dobro pogledao zgradu poliklinike. Još uvek je zovu „nova“ iako je stara više od trideset godina i vapi za renoviranjem. Ako ništa drugo, valjalo bi barem oprati velika plava stakla, koja su nekada davala ovoj građevini moderan, futuristički izgled. Ruku punih raznih snimaka i nalaza, sišao je u podrum.
Mimoilazeći se u žurbi sa gomilom ljudi, uputio se na kraj dugačkog hodnika, gde je stajala tabla sa natpisom: Ortopedija. Strelica je pokazivala desno. Skrenuo je prateći oznaku. Ušao je u veliku čekaonicu, prepunu ljudi. Sat je pokazivao osam i trideset. Dobro je, neće zakasniti, ima zakazan pregled u devet. Praćen brojnim radoznalim pogledima, nekako se promuvao do šaltera i predao uput.
„Sačekajte, bićete prozvani“, sestra je govorila jednoličnim glasom, u kome se osetio premor i zasićenje ovim nezahvalnim poslom. Povukao se polako do lifta u uglu prostorije. Sa tog mesta imao je odličan pregled. Mogao je dobro da čuje kada ga budu prozvali. Vreme je, naravno, prolazilo sporo. Činilo mu se da su sekunde postale minuti, minuti sati, a sati… Možda baš i nije bilo toliko dugo. Glasan žamor je ispunjavao prostor. Posmatrao je gomilu. Otprilike oko sto ljudi, što pacijenata, što pratnje, jer mnogi nisu mogli sami da hodaju. Pored njega stoji bakica sivog lica sa štakama, naslonjena leđima na zid. Uzdiše sve glasnije.
Mlađa žena sa rukom u gipsu ustaje sa klupe i unuk pomaže baki da sedne. Na bolničkom krevetu sa točkovima, pokriven ćebetom, čovek je dremao. Tražeći da se ostali pomere, žena je gurala u invalidskim kolicima, mršavog prosedog muškarca. Na obema potkolenicama imao je fiksatore. Izgledali su kao hromirani egzoskelet. Za njima su prošli hitnjaci u crvenim uniformama, gurajući još jednog čoveka u krevetu, koji je tiho ječao. Dva mladića na štakama tiho su razgovarali. Čovek na klupi govorio je ženi do sebe: „Kod nas u Žablju pola sela nema kablovsku…“ Čuo se povišen glas sestre: „Morate se javiti svom lekaru…“ Vreme je i dalje teklo sporo.
Pogledao je na sat, deset. Gledajući ljude oko sebe, pomisli, ja sam, u stvari zdrav, eto, ni rame me više ne boli. Još jednom je pogledao oko sebe i polako napustio polikliniku.