POUKA STARCA PORFIRIJA
Zavolimo Hrista i obraćajmo mu se molitvom, ali pazimo da ne zna naša levica šta čini naša desnica.
Zavolimo Hrista! Tada će iz nas – praćeno našom čežnjom, toplim osećanjem, ljubavlju – odjekivati ime Hristovo. U stvari, mi ćemo ime Njegovo izvikivati tajno, bez reči. Neka nas Hristos pritom oslobodi svakog prisustva starog čoveka u nama! Njemu se obraćajmo molitvom da nam pre molitve daruje suze!
Ali, pazimo: Neka ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja. Molite se skrušeno: Zar sam ja dostojan da mi daruješ takvu blagodat, Hriste moj? Tada se suze pretvaraju u suze blagodarnosti. Uzbuđen sam; nisam izvršio volju Božiju, ali ištem milost Njegovu. Molite se Bogu sa čežnjom i ljubavlju, spokojno, sa blagošću, krotko, bez iznuđivanja. Dok izgovarate Isusovu molitvu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, izgovarajte je polako, smerno, blago, prateći reči toplom ljubavlju prema Bogu.
Ime Hristovo izgovarajte sa duhovnom sladošću. Reči izgovarajte jednu po jednu: Gospode… Isuse… Hriste…, pomiluj me, blago, nežno, sa ljubavlju, ćutke, tajno, misleno, ali i sa uzletom ka Bogu, sa čežnjom, sa toplom ljubavlju, bez naprezanja, bez usiljavanja ili nepriličnog naglašavanja, bez duševnog grča i samoprimoravanja. Kako se izražava majka kad voli svoje dete: Čedo moje!… Kćerčice moja!… Panajotiću moj!… Draganče moj! Ona se izražava čežnjivo i sa miloštom.
Čežnja! To i jeste sva tajna. Ovde zbori srce: Čedo moje, dušo moja! Gospode moj, Isuse moj, Hriste moj, Isuse moj!… Što ti je u srcu i u umu, to izražavaš i svim srcem svojim, svom dušom svojom (Lk. 10, 27). Ponekad je dobro da molitvu Gospode Isuse Hriste, pomiluj me izgovarate naglas, da je čuju i vaša čula, da je čuje i vaše uho. Mi smo, naime, duša i telo. A duša i telo utiču jedno na drugo. Kada, međutim, duboko zavoliš Hrista, radije se odlučuješ za ćutanje i za umnu molitvu. Tada reči prestaju. Nastaje unutrašnje ćutanje, unutrašnje tihovanje. Ono prethodi dolasku božanske blagodati, sjedinjenju sa Bogom i stapanju duše sa Božanstvom, a zatim ga prati i sledi za njim. Kada se nađeš u ovom stanju, reči su nepotrebne. To je nešto što se doživljava, nešto što se ne objašnjava. Samo onaj ko doživljava ovo stanje razume šta mu se dešava. Osećanje ljubavi te preplavljuje, sjedinjuje te sa Hristom. Ispunjavaš se ljubavlju i ushićenjem, a time pokazuješ da imaš u sebi božansku ljubav, savršenu ljubav.
Božanska ljubav je nesebična, jednostavna, istinita. Najsavršeniji način molitve jeste molitva ćutke. Molitveno ćutanje… Tu se zbiva oboženje. U ćutanju, u tišini, u tajni. Tu se vrši istinsko bogosluženje ili obožavanje Boga Istinitoga. Da biste, međutim, ovo doživeli, treba da dosegnete određenu duhovnu meru. Onda reči ustupaju mesto nemuštoj molitvi. Tako se obožuješ, ulaziš u tajne Božije.
Ne treba da mi mnogo govorimo. Treba da dopustimo blagodati Božijoj da ona govori. Izgovarao sam reči: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, i preda mnom su se otvarali novi vidici. Suze radosnice, suze ushićenja, tekle su mi iz očiju zbog ljubavi i krsne žrtve Hristove. Čežnja! U njoj se krije prava veličina, u stvari – raj. Budući da ljubiš Hrista, izgovaraš ovih pet reči molitve Njemu sa čežnjom, iz srca, a onda – reči se postepeno gube. Srce ti je tako puno da ti je dovoljno da izgovaraš samo jednu reč: Isuse moj!, i tu ti je kraj. Ostaješ bez reči. Ljubav se bolje izražava bez reči. Kad neka duša istinski i svecelo zavoli Gospoda, ona više voli ćutanje i umnu molitvu. Poplava božanske ljubavi ispunjava dušu radošću i ushićenjem. … Za Boga Svemogućega osećam da je preda mnom. Širim ruke i otvaram dušu svoju kako bih se sjedinio s Njim, kako bih se pričestio Božanstvom.
Starac Porfirije Svetogorac