PODVIG MAŠTOVITE GRADNJE
Nadnoseći se nad Barselonu, crkva Sagrada familija Antonija Gaudija jednog dana će, kad konačno bude završena, postati najviša na svetu. Ali da li je to i najkontroverzniji verski objekat svih vremena?
Antonio Gaudi verovao je da bog ima sve vreme ovog sveta, tako da nema potrebe da se žuri sa završavanjem najambicioznijeg dela katalonskog arhitekte – Sagrada familija (Sveta porodica).
Ljudi je često mešaju sa katedralom u Barseloni, ali ova zadivljujuća Bazilika Svete porodice, plaćena u celosti iz privatnih donacija i od prodaje karata koje kupi 2,5 miliona posetilaca svake godine, malo je verovatno da će biti dovršena pre 2026.
Imajući u vidu da je njena gradnja započela 1882, ona je očigledno rad ne samo jedinstvenog i izuzetno pobožnog arhitekte, već i nekoliko neumornih generacija posvećenih profesionalaca i entuzijasta.
Kad poslednji kamen bude postavljen na svoje mesto, Sagrada familija će biti najviša crkva na svetu, nadvivši se 170 metara iznad glavnog grada Katalonije.
Biće to i najčudniji i verovatno najkontroverzniji verski objekt ikada izgrađen u tolikim epskim razmerama.
Nalik grozdu džinovskih kamenih termitskih gnezda, kolosalnom povrtnjaku, kući od kolača najpodlije od svih veštica, ili možda okamenjenoj šumi, ova izuzetno ambiciozna crkva ne prestaje da zbunjuje arhitekte, kritičare i istoričare još otkako je njen do tada neviđeni oblik postao prvi put očigledan ubrzo posle Prvog svetskog rata.
Džordž Orvel je izjavio da je to „jedna od najružnijih građevina na svetu“ i nadao se da će biti uništena u Španskom građanskom ratu.
Salvador Dali je govorio o njenoj „zastrašujućoj i jestivoj lepoti“, dodavši da bi je trebalo čuvati pod staklenom kupolom.
Valter Gropijus, majstor uglaste arhitekture i osnivač Bauhausa, hvalio je njeno tehničko savršenstvo.
Luis Salivan, veliki američki arhitekta i „otac nebodera“, opisao ju je kao „duh oličen u kamenu“.
Zamka za turiste?
Kad je 2010. završen zapanjujuće složeni kameni svod nad 45,7 metara visokom crkvenom lađom i bazilika koju je osveštao papa Benedikt XVI, rasprava o njoj se ponovo zahuktala.
Prema Manuelu Visentu, kolumnisti madridskog dnevnog lista El Pais:
„Jedino što je vadilo Sagrada familiju bila je činjenica da je nezavršena, san genija koji je poludeo od mističkih vizija. Sada će ona biti dovršena novcem od turizma, i kad se njeni zidovi konačno zatvore, unutra neće ostati više niko sem japanskih turista.“
Arhitekta Enrik Masip, član Savetodavnog odbora Grada Barselone, odrekao se bazilike kao „veštački naduvanog mesta bez duše“.
Da sve bude intrigantnije, Masip je osnovao vlastiti arhitektonski studio 1990. čiji cilj je „kreiranje vodeće i inovativne prakse na samoj udarnoj oštrici arhitektonskog promišljanja“.
Bez otvorenog objašnjavanja – retko je zapisivao svoje misli, a crtao vrlo malo toga – to je upravo ono što je Antonio Gaudi postigao kad je razvio formu radikalne arhitekture, koja je, na mnoge načine, bila mnogo ispred svog vremena.
Oni koji se izjašnjavaju protiv Sagrade familije rade to uglavnom zato što odbijaju da vide dalje od njenih bogato ukrašenih i naizgled arbitrarnih formi.
Ali ako malo zagrebete po površini, ova zapanjujuća građevina ispostavlja se kao majstorija izuzetno sofisticirane matematike i naprednog strukturalnog inženjeringa.
Gaudi je dizajne zasnovao na složenim oblicima koje prepoznajemo danas (ili bi trebalo da ih prepoznajemo) kao što su helikoidi, hiperboloidi i hiperbolični paraboloidi.
To su oblici koji su apstrahovani iz prirode, a potom prevedeni u dizajn stubova, svodova i ukrštenih geometrijskih elemenata građevinske strukture Sagrada familije.
Dignite samo pogled ka svodu koji kruniše unutrašnjost bazilikine crkvene lađe.
Da li vam liči na gustu šumu kroz koju se probija sunčevo svetlo? Gaudi se nadao da ćete to tako videti.
Sve što je osmislio, rekao je, „potiče iz Velike knjige prirode“. Njegovi „udžbenici“ su bili planine i pećine koje je voleo da istražuje.
Štaviše, kad je Mark Bari, dvadesettrogodišnji Novozelanđanin stigao u Barselonu 1980. i počeo da radi na spajanju fragmenata Gaudijevih preostalih arhitektonskih modela Sagrada familije, nije mogao da nađe smisao u njihovoj nepoznatoj i zahtevnoj geometriji.
A onda mu se upalila sijalica i shvatio je da je Gaudijeva izuzetna matematička mašta ukorenjena u stenovitim formacijama planina, između ostalih prirodnih fenomena.
Bari je postao i izvršni arhitekta Sagrada familije i vodeće ime u prostornom dizajnu i kompjuterskom programiranju na Univerzitetu RMIT, u Melburnu.
Osmislivši parametričke tehnike kompjuterskog modelovanja, prilagođene iz avio-industrije, Bari je uspeo da dovrši Gaudijeve nacrte.
Radeći pod Žordijem Faulijem Olerom, direktorom radova u Barseloni, on je čak i ubrzao proces gradnje tako što je kamenje sekao kompjuterski pokretanim mašinama.
Ono što čini da se Bari i njegovi saradnici u Barseloni osećaju izuzetno ponizno jeste činjenica da je Gaudi uspevao da načini toliko složene trodimenzionalne matematičke modele samo u svojoj glavi, služeći se isključivo intuicijom.
Arhitektonsko čudo?
Ono malo modela i skica urađenih Gaudijevom rukom koje jesu postojale uglavnom su uništili katalonski anarhisti kad su napali Sagrada familiju tokom Španskog građanskog rata.
Oni su, međutim, ostavili arhitektovu grobnicu netaknutom.
Jer, koliko god da su im se zamerili general Franko i Katolička crkva, vrlo su dobro znali da ljudi svih klasa i političkih uverenja Gaudija smatraju svecem.
Sedmog juna 1926. godine, Gaudija je udario tramvaj na raskrsnici barselonske Kerer De Bailen i Gran Via.
Taksisti su odbili da u gradsku bolnicu odvezu čoveka kog su smatrali prosjakom.
Meštani su umesto toga odveli neobično mršavog i odrpanog starca u bolnicu za siromašne.
Kad je pronađen tamo, Gaudi je odbio da ga premeste.
„Moje mesto je ovde“, rekao je on. Hiljade građana izašlo je na ulice za njegovu sahranu.
Danas je teško pojmiti navalu verskih osećanja koja je iznedrila Sagrada familiju.
Ideja se javila Jozefu Mariji Bokabeli, štamparu verskih knjiga posle posete Italiji, gde je išao u hodočašće Hramu Loreto, crkvenom objektu za koji se smatra da je bio kuća u kojoj se arhanđeo Gavrilo ukazao Blaženoj Bogorodici Mariji.
Kuću se u Italiju preneli anđeli, veruje se, kako bi je spasli od skrnavljenja u 13. veku.
Bokabela je osnovao Asosiasio de Devots de Sant Jozef koja je kupila zemlju za Sagrada familiju i platila njene radove.
Na svom vrhuncu, poklonici Svetog Josifa, Marijinog muža, brojali imali su 600.000 članova. Ako vera može da pomera planine, onda može i da izgradi Gaudijevu baziliku.
Udruženje za beatifikaciju Antonija Gaudija vodi kampanju da se arhitekta proglasi svecem.
Kad bude bila završena, bazilika će imati ni manje ni više nego osamnaest tornjeva – do sada je izgrađeno osam, a oni treba da predstavljaju 12 Isusovih apostola, četvoricu jevanđelista (Matej, Marko, Luka, Jovan), Blaženu Bogorodicu Mariju, i najviša, Hrista Spasitelja.
Možda je to teško za puritanske oči ili one koje čvrsto preferiraju prave linije i minimalističku estetiku, ali ovaj izuzetno briljantan podvig maštovite gradnje ipak je inspirisao dizajn nekih od najboljih svetskih inženjera i arhiteksta u proteklom veku – između ostalih, Oskara Nimajera, Fraja Ota i Pjera Luiđija Nervija.
Ona će u svakom slučaju nastaviti da pohodi maštu budućih generacija, za koje će njen arhitekta jednog dana možda biti poznat, i zvanično, kao Sveti Antonio Gaudi.
Izvor: BBC