ŠVARCENEGER U BIOSKOP DOM SINDIKATA U LESKOVAC
Dok tako sedim i grickam sem’ke, koje sam kupio za čašku il’ dve od dečaka plavušana pred bioskop Dom Sindikata u Leskovac.
Drvene stolice na preklop, sa numerisanim sedištima 2,3,4, na zaobljenim metalnim pločicama u parteru, a takođe i na balkonu ovog kultnog bioskopa u gradu, 111,112,113,114.
Sedim na stolici na balkonu, probivši se nekako stepenicama od mase sveta i znatiželjnika koja je došla da vidi čuvenog Arnolda Švarcenegera, glavom i bradom, na ovoj panel diskusiji, gde Švaci nešto mrsi sa politikom oko globalnog zagrevanja, zagađenja vazduha i očuvanju životne sredine i prirode.
Dok tako sedim i grickam sem’ke, koje sam kupio za čašku il’ dve od dečaka plavušana pred bioskop Dom Sindikata u Leskovac.
– Nešto pre početka diskusije –
Švaci dolazi u pratnji dva nabildovana lika telesnih dimenzija kao on, Švarceneger, u crnim majčicama, sa crnim tankim, štofanim pantalonama i crnim kožnim cipelama, kao i crnim rejban cvikerima za sunce. I ja se rukujem sa Švacijem.
– Hello mister Arnold! – kažem Švaciju.
– Kude si bre, Dulence delijo!?
I stiska mi šaku, gotovo da osećam bol u šaci i ja zapomažem…
– Pusti mi ruku, Švaci! Pusti mi bre, ruku, Švaci! Jaoj!
– Da ojačaš pa da budeš leskovački Švarceneger, čuvar u bioskop Dom Sindikata u Leskovac! – kaže mi Švaci.
– Ma umalo mi slomi ruku, čoveče!
– De, de, neje ti ništa!
I on seda na stolicu. Ispred platna do njega je golem astal sa stolicama, a ispred, na crvenoj čoji, na stoni kartonu piše: „Bivši guverner Kalifornije Arnold Švarceneger“.
Unutra je zagušljivo, pa se i Švaci obilno znoji i briše čelo papirnom maramicom i pomrvkuje kiselu vodu iz čašku, dok samo cima onu njegovu jaku vilicu i bradu, pa se stvara osećaj da žvaće žvaku.
– Sve će bude! – kaže Švaci, „Sve će si bude!“
Ponavlja to, više kao mantru Švaci, na ovaj naš „prljav leskovački neknjiževni jezik“.
– Koe toj!? – izdra se neko iz mase u parteru.
– Pa l’, gas!
– Ovej cevke će prođev po Široku Čaršiju i se zatrpav!
– Drugo.
– Neće se više čuriv dimnjaci od kotlarnice na ugalj!
– Deponije po Leskovac se rešiv ko deponija u Đermanovićevu ulicu!
– Neće se pali đubre i koe ti ne, u radničko naselje Slavka Zlatanovića!
– I ovaj deponija u Bratmilovačko polje, oko kontejneri!
Čudim se odokle sve toj zna Švaci i ovde mrsi na leskovački!?
– Sledi provokacija –
I neki se izmani s punu kesu s đubre, korke od banane, izgužvane pakle od cigarete. Kesa se odvrza i rasipa, na astal pred s’m Švacija. On ustade, sjuri se niz parter i poče da juri priliku, a ona se dade u beganje sve do klozet. Tuj ga Švaci, stiže, i ufati ga za zuluf da mu ga čupa.
– Nemoj Švaci, izem te…! Šalija sam se!
Njemu se grč pretvori u kisel kez. Pusti ga Švaci i vrati se uz astal na diskusiju.
Onda neko zapali cigaretu, i poče da pućka dim.
– Koe si zapalija taj pucvald!? – pituje ga Švaci.
I pol’k se spušti do IV red, sedište 23, uzede mu cigaretu, ušpikova i zgazi s golem đon svoje crne cipele…
– Ovdenak nema pušenje! Jasno li je!? – izdra mu se Švaci.
– Jasno. Jasno.
I nastade šunel u bioskop Dom Sindikata…
Kad se završi diskusija, s golemo tapšanje sa šljajanice, ja rekoh da uzmem autogram od Švacija, al’ on za mene učini mnogo više. Sedosmo na piće u baštu kafića Safari, s njegova dva telohranitelja.
– Ti pisuješ nešto Dule!?
– Aaaa! Aaaa! Satiru!
– Pisuj, mož’ ti se isplati jedan dan na pay-pal!
– E, će me ubaciš u film!? – pitujem Švacija.
– Te ubacim u film. Ha,ha – nasmeja se Švaci. „Kad mi pukne film!“
Meni mi se st’mni pred oči, pritruća i Švaci me pridrža.
– Će piješ li kafu!? Izgleda ti se srozaja pritisak. Konobar! Jed’n espreso za Dulenceta!
– S’g će, Švaci! Stiza!
– I čašu običnu vodu! I čašu običnu vodu! – vikam na konobara.