LA VIOLETERA
Prodavačica ljubičica je kao majka svih ljubičica. Brižiljiva je i izbirljiva, iako se naoko čini da bi se isto brinula o svakom cveću.
Oduvek je volela ljubičasto. Kažu da ta boja poziva na (auto)destrukciju. Nju su ljubičasti zidovi činili da spava. Ljubičaste zvezde su joj donosile poznanstva.
Ljubičice su bile omiljeno cveće njene mnogorodne mame (naravno da je majka podjednako volela svu svoju decu). Možda jer ljubičice „mnogo daju al’ malo traže“. Normalno, volela je muziku. Filmove je doživljavala kao svojevrsnu katarzu. A prodavačicu ljubičica? Ona joj je donosila malo plave sreće. (Mrzela je da meri, broji i računa. U tom smislu, malo ili puno ne znači baš ništa.
Nulu [i nju] je obožavala! Ali je retko bila na tom krugu. Više je bila u njemu, što je valjda i prirodno) Ljubičice imaju meke i debele listove. Izdržljive su, ali traže vodu. Mirišu na proleće, a itekako su žive zimi. Afričke su najpoznatije, što svakako jeste egzotika.
Prodavačica ljubičica je kao majka svih ljubičica. Brižiljiva je i izbirljiva, iako se naoko čini da bi se isto brinula o svakom cveću. I bi, uz priznanje samoj sebi da su ljubičice deo nje. Počevši od onog maskenbala 2001. i 2002, treće, četvrte i pete.
Iako misli da ju je neko u tu ulogu ugurao, razume da joj je mesto tamo. I zato potiho čuva sebe baš kao prodavačicu ljubičica. Tu se krije simbolika koja je zapravo opšte mesto. (Desi se tako, da preneseno značenje postane očito, a privid obuzme stvarnost. Tada je najlepše, ali ne jer je mutno. Bistri se kao suza.)
Sama ljubičica zna da nije ona tema ove priče, ali jeste dokaz izbora. One koja prodaje. Sebe, više no svoje ljubičice. Njih ljubomorno čuva, ali samo u svrhu rasta. Posle ih svesrdno deli, jer u njenim očima – ljubičice nemaju cenu. One jesu zahvalno cveće. Zato ovaj recipročan odnos treba posmatrati kao tlo koje rađa. Atmosferičan je i obojen u plavo. A plavo je najtoplija boja. I izraz je ljubavi koja zapravo nije ljubavna.