KADA VERUJEMO
Želim onu veru, koja te jača kada ništa nije bajno, a ti i dalje veruješ. Želim da niko od nas ne izgovori da nikome ne veruje.
Biće nam bolje kada budemo verovali. U druge. Drugima.
Neću vam pisati kako bismo trebali da verujemo u sebe, to već znamo. Želim da verujemo u druge. Da verujemo drugima. Nije teško.
I sama sam milion puta bila na ivici ambisa odnosa, izranjavana, zbunjena, puna pitanja, ali kada se vid razbistri, kada se udaljiš od slike, jasnije je vidiš. I jeste tako.
Ali, želim da nam se oči zamagle od suza radosti jer neko veruje u nas. Jer nam veruje. Želim da nam udaljavanja ne budu potrebna kako bismo sa sigurne distance verovali jedni drugima. Želim onu veru, koja te jača kada ništa nije bajno, a ti i dalje veruješ. Želim da niko od nas ne izgovori da nikome ne veruje.
Jer se tako udaljavamo od one iskre, čestice Boga u sebi, onog zrna radosti koje nas zorom probudi i povede u još jedan dan.
Zato svima nama želim da naša usta budu puna samo onih reči koje će usidriti srca na sigurno, da svojom verom poguramo veru onog drugog, da ne odustajemo od drugih tek tako lako, jer je svako odustajanje jednako neveri i odustajanju od sebe, da u očima drugog, dok se ogledamo, zavolimo svaku novu tačku savršene nesavršenosti i da se prepustimo. Da dozvolimo. Tek toliko da vera u nama živi.