ONA JE TO RADILA

Pomislio sam kako bi trebalo da podignem ruke i samo ih gurnem, da bi se one onda rastvorile i pustile dan u kuću. Nisam mogao. Ona je to radila.

Ustao sam iz fotelje u kojoj sam proveo jutro, uronjen u prošlost. Napolju je dan uveliko već zagazio u podne. U kući je bio sumrak.

Namaknute žaluzine filtrirale su stvarnost, propuštajući tek po neku senku da se probije. Taj polumrak, težak poput olova, a opet nežan poput membrane, obavijao me je i štitio od sveta, od života, od novonastale samoće.

Lenjo sam hodao kroz kuću, puštajući smeđe karirane papuče da se vuku po podu. Nije me bilo briga. Stan sam napamet poznavao, mogao sam i zatvorenih očiju kroz njega da idem. Ali ne i zatvorene duše. Muk me je jeo i poželeo sam da vrisnem, da urlam, samo da ga prekinem. Ne bi bilo nikakve koristi, nje nema da mi čuje vapaj.

Prišao sam prozoru, škure su bile navučene. Da, kao i svakog jutra do tada, evo, već četrdeset godina, samo, već nekoliko dana, neotvarane. Gledao sam u njih, nemo. Tamno drvo trebalo je prelakirati. Sunce koje se promaljalo kroz retke pukotine obasjavalo je sitna zrnca prašine koja su lebdela u vazduhu, uzdižući se i spuštajući, plešući.

Pomislio sam kako bi trebalo da podignem ruke i samo ih gurnem, da bi se one onda rastvorile i pustile dan u kuću. Nisam mogao.

Ona je to radila.