SAD JE DOŠLO VREME…
Pred Kolubarsku bitku, ostareli kralj Petar sa oba sina sišao je u rov, pa osta i zabeleženo da se ovako obratio iscrpljenoj i umornoj vojsci.
Austrougari su sredinom novembra 1914. godine stigli do Kolubare. Na bečkom dvoru pobeda se već slavila, a svetske novine javljale o propasti Srbije. U vestima sa fronta, posle meseci konstantnih napada daleko jačeg neprijatelja, izveštavalo se da je srpska vojska na korak od kraha. Svet je čitao da je hrane malo, da je municija na izmaku, a hladnoća je već počela da steže i, što je najgore, moral je slab.
Bitka, najveća koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, počela je tog 16. novembra, a agonija je potrajala puna dva meseca, do 15. januara. U blatu, po mrazu, snegu i kiši… stalno na oprezu, stalno u rovu i pod neprijateljskom paljbom… bez sna i odmora…
A onda je pred Kolubarsku bitku, ostareli kralj Petar sa oba sina sišao u rov, pa osta i zabeleženo da se ovako obratio iscrpljenoj i umornoj vojsci.
Deco moja! Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti. Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo! Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam. Ostali, napred!
Reči narodnog kralja, „kralja Pere”, koji je delio sudbinu svoje vojske odzvanjale su mnogo dalje od blatnjavog rova.
Nakon tog govora, Vrhovna komada je dozvolila komandantu Prve armije generalu Živojinu Mišiću odmor za njegove ratnike, da popuni redove novim borcima te krene u napad. U skladu sa brilijantnim planom, za mesto proboja Mišić je odabrao svoj rodni kraj, padine planine Suvobor, a 3. decembra u sedam časova je krenuo udar, tako silovit da se neprijatelj dao u panično bekstvo. U Kolubarskoj bici, koja se i danas izučava u vojnim školama širom sveta, Austrougarska je izgubila 27.000, a Srbija 22.000 vojnika, a pobednik bitke Živojin Mišić je dobio čin vojvode.
Kolubarska bitka ostala je najznačajnija bitka koju su vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske vodile u Velikom ratu. Okončana je uspešnom srpskom ofanzivom u trenutku kada je čitav svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije. Za isti taj čitav svet, osim za mali broj onih koji se nikada ne predaju, ishod je bio iznenađujući – srpska vojska, bez hrane, odeće i obuće, promrzla i gladna, izvojevala je pobedu nad daleko brojnijom i opremljenijom austrougarskoj armiji.
Nemačke novine su posle Kolubarske bitke pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja, i iz Kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke”.
Izvor: Istorijski zabavnik