MUZA
Kosa joj je razbarušena kao da se nikada ne češlja, kovrdžavi pramenovi joj padaju preko okruglih naočara.
Najčešće navrati kada kuvam. Voli da bude sa mnom u kuhinji. Primetila sam to i zato uvek držim malu svesku na stolu, da joj bude pri ruci, jer nikada ne znam kada će doći.
Dešava se da je već zateknem kako sedi tiha i nepomična, nalakćena na desnu ruku i odsutno gleda kroz prozor, kao da se dosađuje. Zatim iznenada zabacuje glavu i kreće da se ljulja na stolici. Mislim da se tako koncentriše.
Kosa joj je razbarušena kao da se nikada ne češlja, kovrdžavi pramenovi joj padaju preko okruglih naočara.
Sve počinje tako da u ruci vrti olovku jedno vreme a onda dugo briše stakla naočara, popravlja svoje čipkane rukavice krem boje i prstom gladi zelenu plišanu traku oko vrata. Tek tada počinje da piše.
Za to vreme ja stojim kraj štednjaka okrenuta leđima, varjačom mešam, možda neki luk i pečurke. Čujem je kako tiho mrmlja reči. Slaže ih. Briše. Ispravlja. Ponekad čežnjivo uzdahne kao da joj neko ili nešto tragično nedostaje. Zatim čita naglas šta je napisala. Ja ćutim, sva se unoseći u kuvanje još i nekih makarona. S vremena na vreme ona baca pogled prema meni i posmatra moju reakciju. Nakon završetka još jednom prelazi pogledom preko teksta a zatim ustaje i daje mi na znanje da mora krenuti. Brzo prepisujem sve što je napisala jer ona uvek odnosi sve svoje beleške i nikada ih ne vraća.
Dok to radim, ispod oka vidim kako prilazi sudoperi i makaronama koje se još cede. Uzima prstima jednu i dok je lagano žvaće kaže onako za sebe:
– Prekuvala ih je…
Zatim odlučno otkida list iz moje beležnice i kreće ka vratima. Ponekad ne uspem sve da prepišem pa poželim da je zaustavim, ali uzalud. Ona se nikada ne okreće i nikada ne pozdravlja. Dok zatvara vrata, čujem je kako kroz prigušen smeh mrmlja:
– Što nije stigla da prepiše, neka smisli sama…