BOGOSLUŽENJE UZ TAMJAN
Kađenje na simboličan način pokazuje kakvo dejstvo ima molitva na nas.
Gotovo da je nemoguće zamisliti bilo koje bogosluženje Crkve Pravoslavne na kome se ne prinosi, kao žrtva Bogu, miris miomira duhovnoga, odnosno na kome nije prisutno kađenje.
I u svojim domovima, kada govore molitve, tj. vrše kelijno pravilo, vernici često čine to isto, okadivši prethodno svoj dom. Zbog čega su kađenje i molitva toliko neodvojivo povezani u svesti Pravoslavnih hrišćana? Razloga za to sigurno ima mnogo.
Jedan od njih je sigurno i taj što nam kađenje na simboličan način pokazuje kakvo dejstvo ima molitva na nas. Kao što se, nakon kađenja, prepoznatljivi miris tamjana još dugo oseća u prostoriji gde je vršeno kađenje, tako i blagodat Božja koja nas posećuje kada se molimo Gospodu, dugo ostaje i dejstvuje u nama.
U današnje vreme sve češće se može čuti iz medicinskih i drugih naučnih krugova kako tamjan ima i dezinfekciono dejstvo. Sasvim sigurno da su hrišćani toga bili svesni, jer briga o čistoći našeg životnog prostora (ekologija), pa samim tim i vazduha, jeste bila u fokusu Crkve od najranijih vremena. Prozba mirne jektenije za blagorastvorenje vazduha to možda najbolje dokazuje. Čestim kađenjem Crkva kao da, na sebi svojstven način, opominje na potrebu za „dezinfekciju“ vazduha i prostora u kome živimo. Podseća nas dalje, Crkva, kroz kađenje, da se molitvom postiže i duhovno, unutrašnje pročišćenje. Time što je sva opomena i poziv na zaštitu životne sredine povezana sa sveštenoradnjom i molitvom, prisećamo se da nije dovoljna briga za čistim vazduhom i životnom sredinom, već je potrebno i da učinimo nešto po tom pitanju, a iznad svega potrebna je molitva Tvorcu i Svedržitelju, jer smo svesni istine da ako Gospod ne sačuva grad,uzalud ne spava čuvar (Ps. 126,1).
Naša molitva treba da bude postojana, što podrazumeva učešće čitavog našeg bića, odnosno svih naših čula. Kada sveštenoslužitelji u hramu vrše kađenje, a mi ga u molitvi primamo, gotovo da sva naša čula učestvuju: vidimo dim koji izlazi iz kadionice – koju neki nazivaju kadilo, a što ne treba mešati sa kandilom, koje služi da se u njega naspe jelej i zapali fitilj na plovku kako bi osvetljavao lik Hristov izobražen na ikoni – dim koji se polako diže prema gore, ka Gospodu, kao naša molitva; osetimo miris tamjana koji se širi svuda po hramu simbolišući svudaprisutnost Božju; čujemo zveckanje zvončića na kadionici, koje nas opominje na radost vaskrsenja; oni koji se dotiču kadionice mogu da osete i toplinu od žeravice koja je neophodna kako bi tamjan krenuo da se topi, oslobađajući dim i miris. Kada sve ovo iskusimo, okušamo samog Gospoda, kroz pričešće Svetim Tajnama Tela i Krvi Njegove.
Često se može čuti mišljenje da je kađenje paganskog porekla. Istina je da je prinošenje tamjana prilikom molitve prisutno u mnogim religijama i kultovima. Možemo stoga, kađenje okarakterisati kao opšti ljudski simbol molitve. Ono što mi na osnovu Svetog Pisma znamojeste da je kađenje bilo prisutno u Starom Zavetu, u judejskom bogosluženju. Dvaput na dan, ujutro i uveče, prinosio se tamjan. Kroz Psalam 141 koji se i u hrišćanstvu Crkva peva svako veče, molimo se da se uzdigne molitva moja, kao kađenje pred lice Tvoje; uzdizanje ruku mojih žrtva večernja (Ps. 414, 2), čime ispovedamo da je celokupno bogosluženje (kako judejsko tako i hrišćansko) jedan dvig, uzdizanje ka Gospodu, što podizanje dima tamjana koji sagoreva na simboličan način pokazuje. U Knjizi proroka Malahije kazuje se: Od istoka sunčevog do zapada, veliko će biti ime moje među varvarima.
Na svakom mestu se tamjan prinosi imenu mome i čisti prinos (1,11). Pod ovim čisti prinos Oci Crkve razumeju Svetu Evharistiju, te se jasno vidi da su kađenje i Sveta Liturgija neraskidivo povezani.
Na prvim pak stranicama Novog Zaveta, čitamo kako su jedni od prvih očevidaca Hristovog rođenja, trojica mudraca, na dar doneli zlato, tamjan i smirnu (Mt. 2, 11). Zlato, kao caru, tamjan kao Bogu i smirnu kao nekom ko će okusiti smrt. Možemo da zaključimo da su i oni, pagani, koristili tamjan kao nešto što se Bogu prinosi.
Na mnogo mesta je pisano o tome kako je hrišćansko bogosluženje u prvo vreme u mnogome nalikovalo na judejsko. U Svetom Jevanđeljupisano je kako Apostoli po Hristovom slavnom vaznesenju na nebo behu neprestano u hramu, hvaleći i blagosiljajući Boga (Lk. 24, 53). Sasvim je izvesno da je ranohrišćansko bogosluženje, kada su hrišćani isključivani iz Sinagoge, nalikovalo judejskom, tj. da je sadržalo čitanje/pevanje Psalama sa kratkim hrišćanskim dopunama, kao što npr. danas imamo na nedeljnom jutrenju pevanje 50. Psalma uz dodatak Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Molitvama Apostola, Milostivi, očisti mnoštvo sagrešenja naših. Verovatno zbog toga postoji pretpostavka da je hrišćansko bogosluženje od apostolskih vremena bilo obogaćeno prinosom tamjana.
Na osnovu nekih svedočanstava iz perioda ranog hrišćanstva, među kojima su Tertulijanove apologije, smatra se da u prva tri veka kađenje nije bilo prisutno, iz razloga što je ono bilo dosta zastupljeno u paganskim kultovima u to vreme. Kada su gonitelji tražili od naših svetih mučenika i velikomučenika da se poklone idolima kako bi sačuvali život svoj (a što su oni odbijali da učine), to poklonjenje je podrazumevalo i prinošenje tamjana. Izbegavajući sve što ih podseća na idolopoklonike, smatra se da su hrišćani prvih vekova izbegavali i korišćenje tamjana. Tek po legalizaciji hrišćanstva, od IVveka, imamo jasna svedočanstva da je kađenje integralni deo bogosluženja.
Molitva koju danas govore sveštenici pred početak kađenja jeste zapisana u činu Proskomidije, pred početak Svete Liturgije i na sažet način opisuje zbog čega vršimo kađenje. Ova molitva glasi: Kandilo Ti prinosimo, Hriste Bože, kao miris miomira duhovnoga; primivši ga u nadnebesni svoj Žrtvenik, nispošlji nam blagodat Presvetoga Duha Tvoga. U drevnim hrišćanskim Liturgijama, koje više nisu u redovnoj upotrebi, postoje različite molitve koje su govorili sveštenoslužitelji prilikom kađenja. U Liturgiji svetog Apostola Marka srećemo sledeću molitvu: Gospode, Bože naš, Koji nemaš potrebe ni u čemu, i gospodariš nad svom tvorevinom, primi ovaj kad prinošeni ti iz nedostojne ruke, i sve nas udostoj blagoslova od Tebe. Jer si Ti osvećenje naše i Tebi slavu i blagodarenje uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.
Drevna Liturgija svetog Apostola Jakova takođe ima više molitava prilikom kađenja, u zavisnosti od dela službe u kojem se vrši kađenje. Jedna od njih glasi: Tebi, ispunjenom svakog miomira i radosti, Gospode Bože naš, od svega onoga što si nam dao prinosimo Ti ovaj kad; neka se, pak, uznese, molimo Te, iz naših bednih ruku u Sveti i Nadnebeski Tvoj Žrtvenik, kao miris miomira, i na oproštaj grehova naših i svega naroda Tvoga, blagodaću i čovekoljubljem Jedinorodnoga Sina Tvoga, sa Kojim si blagosloven, sa Presvetim i Blagim i Životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova.
Iz priloženih molitava vidi se da je od davnina molitvena želja Crkve prilikom ove sveštenoradnje bila – unutrašnje osvećenje, tj. oproštaj grehova. Interesantne su i reči od svega onoga što si nam dao iz molitve u Liturgiji Apostola Jakova, koje nas podsećaju na reči Anafore Tvoje od Tvojih, Tebi prinoseći. Zaista, od tolikih mnogobrojnih darova koje smo dobili od Stvoritelja, probrali smo neke koje mu prinosimo kao znak zahvalnosti. Ovde je reč o tamjanu, čiji je osnovni sastojak smola određene vrste drveća. Ali, isto kao i kada je reč o evharistijskim Darovima, hlebu i vinu, reč je o onim darovima prirode koje ne možemo kao takve pronaći u prirodi, već je za njihovo stvaranje potreban i naš trud – ljudska ruka. Možemo slobodno reći da time što ne prinosimo Bogu nešto što nam je dato samo po sebi, već nešto u čijoj proizvodnji smo i mi učestvovali, prinosimo zahvalnost i za to što imamo od Boga dar i blagoslov da i mi od Božjih darova dalje stvaramo i proizvodimo.
Na koncu, postoje neke ličnosti iz istorije Crkve koji su nezaobilazni kada razmišljamo o ovakvim temama, jer su svojom nesebičnom ljubavlju prema bogosluženju i prema Crkvi Hristovoj svaki aspekt bogosluženja neumorno razmatrali, sagledavali i rasvetljavali. Jedan od njih je Svetitelj i Arhiepiskop solunski iz XVveka Simeon, veliki tumač Pravoslavnog bogosluženja. Ovako on slovi o kađenju hrama: Sveštenik kadi sveti presto, ceo hram i sve, jer je sve u njemu osvećeno, odajući svemu počast kao svetinjama i osvećujući prisutne. Zbog toga i počinje od oltara, kao Svetinje nad svetinjama, kadeći sve po redu, prema poretku, ne prosto kao da kadi, nego blagosiljajući i osvećujući, i kroz molitvu Hristu prepuštajući i prinoseći i primajući sviše traženo, da nam nispošlje blagodat Svesvetoga Duha; da bismo u žrtvi tamjana zadobili blagodat i da ne bismo kadili nemarno.
(jerej Veljko Vasiljev, izvor: „Vinograd Gospodnji“)