NOĆ KOJA NEMA KRAJA
Noć kad ga hipnotiše rošavo lice Lune,
ukletog poetu u noći boje grimiza,
dok skerlet-ogrlicu od stihova priziva,
sudbinski skroz zapetljan među poetske strune.
Opčinjen, zagledan u crno srce soneta,
usred noći beskrajne čudni simulakrumi,
prostor sa puno senki pri zagonetnoj tami,
osluškuje tišinu – svu ravnodušnost sveta.
Alhemijski ritual dok se svega priseća,
iza zavese jave stihovima začaran,
kroz nesagledivu noć zaboravom obmotan.
Sećanjem mučen u poslednjoj noći proleća,
zarobljen u sonetu stihom koji osvaja,
ostavljen od svih u noći kojoj nema kraja.