IZ ANDRIĆEVOG REMEK-DELA
Tako je to bilo pre vek i po u BiH – popis stanovništva kakav je zabeležio Ivo Andrić u romanu „Na Drini ćuprija“ – sličnost sa današnjicom je neverovatna.
Tako je to bilo pre vek i po u BiH – popis stanovništva kakav je zabeležio Ivo Andrić u romanu „Na Drini ćuprija“ – sličnost sa današnjicom je neverovatna.
„…Još odmah prve godine posle okupacije, kad su vlasti počele da vrše numerisanje domova i popis stanovništva, kod turskog sveta su te mere izazvale nepoverenje i probudile neodređene, ali duboke bojazni. Kao uvek u takvim prilikama, najugledniji i najučeniji među kasabalijskim Turcima sastali su se tada neprimetno da se dogovore o značenju tih mera i držanju koje treba prema njima zauzeti. Jednog majskog dana našli su se na kapiji, kao slučajno, ti »prvi ljudi« i zauzeli sva mesta na sofi. Pijući mirno kafu i gledajući preda se, oni su gotovo šapatom govorili o novim sumnjivim merama vlasti. Svi su bili nezadovoljni zbog tih novih mera. One su po svojoj prirodi bile protivne svima njihovim shvatanjima i navikama, jer je svaki od njih osećao kao izlišno i nerazumljivo poniženje to mešanje vlasti u njegove lične stvari i njegov porodični život. Ali niko nije znao da protumači pravi smisao toga popisa ni da kaže na koji način bi mu se trebalo odupreti (…)
Višegradski muderis Huseinaga, čovek književan i pričalo, tumačio je, kao najpozvaniji, šta bi moglo da znači ovo obeležavanje kuća brojevima i popis dece i odraslih. – To je kaurski običaj, kako mi se čini, oduvijek. Ima tridesetak godina, ako nema i više, bio je u Travniku vezir Tahirpaša Stambolija. Bio je poturčenjak, ali neiskren i munafik, ostao u duši vlah ko što je i bio. Pričali su ljudi da je pored sebe imao zvonce pa kad zove koga od momaka, on kuca u ono zvonce ko vlaški pop, sve dok se onaj ne odazove. E, taj je Tahir-paša prvi stao da broji kuće po Travniku i da na svaku udara tahtu sa brojem. (Zato su ga i prozvali »tahtar«.) Ali narod se pobuni pa pokupi sve one tahte sa kuća, snese ih na jedno mesto i zapali. Krv je htela zbog toga da padne. Ali, srećom, to se čulo u Stambolu, te ga digoše sa Bosne. Trag mu se zameo! E sad, ovo je nešto na tu ruku. Hoće Švabo da ima tefter od svega pa i od naših glava. Svi su gledali preda se slušajući muderisa, koji je bio poznat po tome što je više voleo da nadugačko priča tuđa sećanja nego da jasno i kratko kaže svoje mišljenje o onome što se danas dešava. Kao uvek, Alihodža prvi izgubi strpljenje. – Nije ovo Švabi u vjeri, muderis efendija nego u računu. Ne igraju se oni i ne dangube ni kad spavaju, nego gledaju svoj poso. To se sada još ne vidi, ali će se viditi za koji mjesec ili za godinu. Jer, pravo je govorio rahmetli Šemsibeg Branković: »Švapski su lagumi na dugu fitilju!« Ovo brojenje kuća i ljudi, kako ja hesapim, ili mu treba za neki nov namet ili misli da kupi ljude na kuluk ili na vojsku. A more biti i za jedno i za drugo. I, ako mene pitate šta treba da činimo, ja ovako mislim. Da dižemo odmah bunu, mi za to vojska nismo. To i Bog vidi i ljudi znaju. Ali ne moramo ni da poslušamo sve što nam se naređuje. Niko ne treba ni da pamti njihove brojeve ni da kazuje godine, pa neka oni pogađaju kad se ko rodio. A ako baš zabrazde, pa dirnu u čeljad i u obraz, da ne damo, i da se branimo, pa šta nam od Boga suđeno bude.
Još su dugo razgovarali o tim neprijatnim merama vlasti, ali uglavnom je ostalo na onome što je Alihodža rekao: na pasivnom otporu. Ljudi su krili godine ili davali pogrešne podatke, izvinjavajući se svojom nepismenošću. A već za žene nije smeo niko ni da pita, jer bi to smatrali krvavom uvredom. Table sa kućnim brojevima prikrivali su, pored svih uputstava i pretnja vlasti, na nevidljivim mestima ili naopačke. Ili bi odmah krečili kuću i, kao slučajno, krečom premazali i kućni broj. Videći da je otpor dubok i iskren, iako prikriven, vlasti su gledale kroz prste, izbegavale strogu primenu zakona sa svima posledicama i sukobe koji bi u tom slučaju neminovno nastali…