FILM O SVETOJ PETKI
Pogledali smo film Sveta Petka – Krst u Pustinji o životu Svete Petke koji je snimljen po romanu „Petkana“ književnice Ljiljane Habjanović Djurović a režiser je njen sin Hadži Aleksandar Djurović
Ovo je film koji je prekretnica za mnoge ljude. Sama pojava ovakvog filma u bioskopima je pravo malo čudo, da ne spominjem i film o Svetom Nektariju koji se prvi pojavio u bioskopskoj distribuciji, što je izuzetan raritet da se filmovi sa duhovnom, pravoslavnom temom uopšte nadju na repertoaru i to u zadnjih godinu dana.
I na naše iznenadjenje, sala je bila puna i nakon mesec dana projekcije, što govori o interesovanju za lik velike pravoslavne svetiteljke.
Sama pojava ovakvog filma, koji je pokušaj da se Žitije Svete Petke (crkvena biografija svetiteljke) prenese na veliko platno zaslužuje veliku pažnju i kratak esej.
O SAMOM FILMU
Priča koja je pokušana da se ispriča filmskim jezikom je mogla da se realizuje na više načina – realistično, poetski, dokumentarno, herojski, psihološki.
Reditelj je izabrao dosta težak način za interpretaciju života svetiteljke, bez mnogo objašnjenja pravoslavnog puta pustinjskih iskušenika, zbog čega će dobar deo gledalaca biti zbunjen jer im mnogo toga neće biti jasno.
Sam film je razumljiv, nema u njemu nikakvih zagonetki, ali izbori i iskušenja kroz koja je prolazila Sveta Petka mogu se objasniti samo kroz prizmu svetootačke literature, žitija svetih i prikaza života pustinjskih staraca. A to je malo ko čitao od prosečnog gledaoca pa mu neki delovi filma neće biti razumljivi, kao što ih pobožan čovek lako razume.
Očigledno je da je film snimljen sa velikim entuzijazmom. Izabrana je pustinjska lokacija u Jordanu koja daje upečatljivu vizuelnost filmu i da je reditelj imao više novca za bolju kameru, film bi u vizuelnom smislu bio prekrasan jer ima dosta fantastičnih kadrova. Tu se vidi vizuelni talenat reditelja.
Medjutim, postoje i greške a to su detalji, detalji i detalji. Ima dosta detalja u filmu koji su očigledna greška i koja govori o tome da je ipak mlada i poluprofesionalna ekipa pravila film. Čak i u ovom trejleru dole se vide ti detalji – izgled glumaca, kasting, predmeti u filmu, odeća, pogrešni pravoslavni maniri u radnji filma.
Na tim sitnim detaljima se vidi filmsko znanje i veština koje neko ima ili nema. Koliko je to pre svega greška reditelja, greška je i prateće ekipe koja je pripremala set.
Ne svidja mi se ni način na koji je glavna glumica glumila, a to ću opisati u sledećem odeljku eseja.
Ali, ipak i pored svim sitnih mana, film je vredan gledanja, na momente divan i na kraju iz tebe podstakne plemenitu emociju, onu moć ljubavi sa kojom sama Sveta Petka već vekovima isceljuje ljude i daje im veru, nadu i ljubav u spasenje.
PUSTINJSKI SVETITELJI
Preteče svih pravoslavnih asketa koji su boravili u pustinji i molili se bio je Sveti Jovan Krstitelj koji je živeo pre i za vreme Hrista. Vodjeni njegovim podvigom nakon par vekova od pojave Hrista počelo je u jordanskoj i egipatskoj pustinji da se javlja pokret hrišćanskih asketa – sveti starci pustinje koji su živeli sami ili u malim zajednicama.
Razočarani grešnim životom po gradovima i selima, ili pak po Božijem pozivu, kao što je to uradila i Sveta Petka, takvi pojedinci su se izolovali od društva i u pustinji pravili sebi mesto za molitvu i tihovanje.
Živeli su na raznim mestima, imali male kolibe, ili bili po pećinama, često spavajući samo pod improvizovanim nadstrešnicama. Nekada su živeli u mikrozajednicama, udaljeni jedni od drugih na par stotina metara ili par kilometara
No, većina njih nije bila potpuno isključena iz lokalne zajednice, imali su posetitelje i često su i oni posećivali okolna sela ili gradove, najviše zbog toga da prodaju svoje rukodelje.
Naime, pravoslavni podvižnik asketa je uvek nešto radio, nešto pravio, drvodeljao, bavio se grnčarijom, pleo asure ili korpe. Ruke su mu bile zaposlene dok se on u sebi molio. To je i inače pouka Svetih otaca da se molitvenik uvek nečim fizički bavi, da ne lenstvuje. Zato su često njihove kuće i obitavališta izgledali kao male radionice iako su oni sami imali malo ličnih stvari ali su imali alata i repromaterijala.
Tako nešto vidimo samo delimično u filmu Sveta Petka. To nije dobro objašnjeno i nije prikazan kako treba taj aspekt života Svete Petke, pa laik mnogo toga neće shvatiti.
Pravoslavni pustinjaci su veći deo dana ako ne rade zanatske stvari provodili u molitvi, koja je stojeća. Ni to nije prikazano u filmu, taj fizički i duhovni napor i podvig molitve, zbog čega su se oni i osamili, da bi imali mir da se mole.
Retke su scene gde se Sveta Petka moli, mahom leži ili sedi u filmu, u trenutcima duhovnih iskušenja. A ono što ju je proslavilo, dugotrajna i istrajna molitva, metanije i preklonjenja, tome nije posvećen ni kadar filma. Kao da je njeno postignuće došlo samo tako, bez truda.
E sad, zašto mi se nije svidela gluma Milene Predić kao Svete Petke, iako je njen lik upečatljiv i mogao je i trebao da iznese film.
Zato što je glumila sve vreme u stilu „lažne pobožnosti“. To je izraz za hrišćane koji se sve nešto drže rezervisano, izveštačeno, stisnuto, pokunjeno u najobičnijim životnim situacijama. A to nije istinski vernik pun radosti i blagosti.
Iz anegdota i žitija Svetih otaca pustinje se vidi da su se oni i šalili, gnevili, zadirkivali, ljutili, pokazivali emocije. Bili su ljudi u istinskom smislu. Jedino što su izbegavali je da brbljaju i pričaju, jer su se molili stalno u sebi i izbegavali su da se bave dokonim stvarima.
Neki od njih su bili jurodivi, svojevrsni čudaci za svoju okolinu.
Mi ne znamo pouzdano kakva je po karakteru bila Sveta Petka, ali znamo da Svete ljude uvek prati mirnoča i blagost, dušebrižništvo i milosrdje, plemenitost koja je odmah uočljiva. O tome svedoče i putnici koji u svojim opisima pišu o susretima sa pravoslavnim pustinjskim asketama.
U ovom filmu je izraz lica Svete Petke sve vreme isti, osim kada pati. Od početka do kraja filma se ne vidi promena u njenom duhovnom sazrevanju karakteru, što je inače očigledno kod svetitelja. Jer, neki pustinjaci su svoj asketski život počinjali kao gnevni ljjudi pa kroz kaljenje kroz molitvu i iskušenja dolazili do smirenoumlja. Neki su bili lakomisleni i naivni, potcenjujući snagu demonskog sveta koji će ih napasti, pa su kroz gorke muke sticali celomudrenost ili psihički propadali i odlazili u djavoimanost i demonsku posednutost.
Da, bilo je i toga, pustinjski podvig je izuzetno težak. Neke pustinjake su pojele pustinjske zveri ili su stradali od zmija i škorpija, pa i od razbojnika ili od gladi i žedji. To je bio ultimativan izbor čoveka koji sve stavlja na kocku Boga radi.
No vratimo se samoj glumi.
Meni se ne svidjaju ljudski odnosi u filmu, koji izgledaju potpuno mehanički i hladni, na primer odnos Svete Petke sa arapskom devojčicom. To nije objašnjeno filmski. Kako i zašto je devojčica zavolela Svetu Petku i pomagala je? To se ne vidi.
Ne vidi se ni ljubav Svete Petke prema ljudima, već se sve vreme vidi ta ukočenost, koja nije svojstvena Svetima.
Morao sam ovo da napišem, da bi jasnije shvatili film 🙂
Sveta Petko moli Gospoda Boga za nas grešne! Amin!
Zlatko Šćepanović