DRŽAVNO OBELEŽJE
Trobojka je nastala u 16. veku kao simbol republikanizma, slobode i revolucije.
Trobojka je zastava koja je manje ili više podjednako podeljena (vodoravno, uspravno ili ukoso) na tri dela različitih boja. Trobojka ne mora isključivo da označava da su samo tri boje na zastavi, jer se osim njih može naći grb ili amblem te države.
Jedna od najstarijih trobojki i najstarija trobojka danas u upotrebi je zastava Holandije, a jedna od prvih vertikalnih trobojki je zastava Francuske. Takođe, i zastava Srbije je trobojka koja se sastoje iz vodoravno položenih boja: crveno, plavo, belo. Ujedno, to su i boje panslavizma.
Trobojka je nastala u 16. veku kao simbol republikanizma, slobode i revolucije. Vertikalne trobojke Francuske, Italije, Rumunije, Meksika i Irske su prvi put usvojene formiranjem nezavisnih republika u periodu od Francuske revolucije do Revolucije 1848. godine, sa izuzetkom irske trobojke, koja je usvojena tek 1919.
Istorijat
Prva (horizontalna) trobojka koja je i asocijacija na republikanizam je narandžasto-belo-plava Prinčeva zastava, koju je od 1579. koristio Vilijem I Oranski u Osamdesetogodišnjem ratu, uspostavljajući nezavisnosti Holandske republike od Španskog carstva. Zastava Holandije inspirisala je i francusku i rusku zastavu, što je zauzvrat inspirisalo mnoge dalje trobojne zastave u drugim zemljama.
Iako nije prva trobojna zastava, svakako jedna od najpoznatijih u svetu je čuveni francuski „trikolor“. Plavo-belo-crvena zastava Francuske usvojena je 1790. tokom Francuske revolucije. Zasnovana je na jednostavnom dizajnu i bila je laka za konstruisanje, stajavši u potpunoj vizuelnoj opoziciji sa tada aktuelnim komplikovanim kraljevskim zastavama.
Sa formiranjem francuske republike nakon 1795. godine, revolucionarna trobojka je izvezena i postala je šire prihvaćena u Evropi.
Na taj način, trobojka je postala format mnogim modernim evropskim nacionalnim zastavama – od Italije, Nemačke, Irske, Belgije, Rumunije, Bugarske, Moldavije, ali i drugih zemalja širom sveta kao što su Indija, Kamerun, Čad, Obala Slonovače, Gabon, Gvineja, Mali, Nigerija…
Zeleno-belo-crvena trobojka ostala je simbol republikanizma tokom 19. veka i usvojena je kao nacionalna zastava od strane više država nakon Revolucije 1848.
Trobojna zastava Nemačke (crno-crveno-zlatna) nastala je kao zastava revolucionarnog, antimonarhističkog pokreta iz 1830-ih, a kasnije ju je usvojila republikanistička buržoazija. U početku je bila nezakonita u Nemačkoj konfederaciji, ali je usvojena kao nacionalna zastava na frankfurtskom parlamentu 1848/9.
Zastava Belgije predstavljena je u sličnom kontekstu 1831. godine, njene boje su preuzete sa zastave korišćene u brabantskoj revoluciji 1789.
Prva nacionalna zastava Novog sveta inspirisana ovom simbolikom bila je zastava Meksika, usvojena kada je prvo Meksičko carstvo 1821. steklo nezavisnost od Španije.
Nakon 1848. godine, mlade republičke nacionalne države nastavile su da biraju trikolor zastave, ali sada izražavajući više osećaj nacionalizma ili etničkog identiteta nego antimonarhizma.
Nasuprot tome, ruska zastava je usvojena od strane ruskog carstva krajem 17. veka i iako je možda bila inspirisana holandskom trobojkom, a možda i nije, jer nikada nije imala nikakve republičke implikacije.
Godine 1999. crveno-zeleno-plava trobojka predložena je kao zastava Marsa. Ovaj dizajn simbolizuje slobodu, a takođe i transformisanje Marsa od strane čovečanstva sa crvene planete u zelenu i, na kraju, u plavu planetu sličnu Zemlji.
Srpska trobojka
Sretenjski ustav iz 1835. je opisivao srpsku zastavu kao crveno-belo-plavu (čelikastougasitu) trobojku. Boje zastave su zasnovane na osnovu boja srpskog narodnog grba kod koga je boja štita crvena, boja krsta bela i boja ocila metalno plave boje.
Zbog pritiska na Kneza Miloša Obrenovića od strane Rusije i Osmanskog carstva, Ustav je povučen, a zastava je morala biti promenjena. Knez Miloš se zajedno sa Dimitrijem Davidovićem i Jakovom Živanovićem opredelio za zastavu koja će pratiti boje srpskog narodnog grba, ali je raspored boja promenjen na crveno-plavo-beli.
U sklopu prerastanja Srbije u državu, kao i postepenog osamostaljenja od Turske carevine, knjaz Miloš Obrenović je počeo da ističe i nacionalnu zastavu. Protestima carske Rusije kod turskog sultana, da mu zastava liči na francusku, knjaz se opravdavao time, da je zastavu isticao „samo đumruka radi“. Naravno kao i uvek uz svoje objašnjenje i izvinjenje poslao je vreću dukata sultanu da ga umiri. Sultan je odlučio da srpsku zastavu definiše fermanom (ukazom). I tada je rekao da su srpske boje crvena, plava i bela. Za plavu boju upotrebljen je izraz „čelikasto plava“. Dok je ta boja poprimila krajnji raspored, umnogome je menjana, ali su boje ostajale mahom iste. U vreme donošenja ustava iz 1903. bilo je predloga za povratak na raspored boja iz 1835. radi njihove bolje vidljivosti, ali pošto se postojeća zastava već dugo koristila, nije došlo do promene.
U vreme SFRJ, SR Srbija je imala, sada već tradicionalno „srpske boje“ na zastavi, kojoj je dodata crvena zvezda petokraka u sredini. Gornji krak petokrake je ulazio do pola u crveno polje. Petokraka je bila opšivena zlatnom trakom da bi se razlikovala pre svega na crvenom polju.
Od 1991. usvojena je nova zastava Republike Srbije. Skinuta je petokraka, a zastava je sada ponovo dobila tradicionalni raspored: crveno-plavo-bela.
Poslednja (aktuelna) verzija srpske trobojke datira iz 11. novembra 2010. Reč je o trobojci horizontalno poređanih polja istih visina crvene, plave i bele boje, koja je preko sve tri boje dobila tzv. Mali grb Srbije, pomeren sa centra ka jarbolu za jednu sedminu ukupne dužine zastave.
Autor: Bašta Balkana