ČAST SRPSKIM MAJKAMA
Beseda na Materice vladike Nikolaja sadrži mnogo poučnih misli, najpre o srpskoj majci. Ovo je dan, kaže sveti vladika, kada se sećamo svetih majki iz prošlosti hrišćanske i srpske crkve. „Da nije bilo svetih matera, mnogi svetitelji i svetiteljke ne bi bili upisani u naš kalendar“, navodi vladika Nikolaj.
„Blago utrobi koja te je nosila i grudima koje su te dojile!“ ( Luka 11, 27)
Čast i pohvala srpskim materama! Kome ako ne njima? I kada da kažemo to, ako ne danas, na srpski praznik svetih Matera, na Materice? Ja kažem s r p s k i, zbog toga što samo Srbi imaju i drže ovaj praznik.
Nije mi poznato, da i jedan drugi pravoslavni narod, niti ijedan narod uopšte u svetu, ima praznik Materica. U našim crkvenim knjigama ove dve nedelje pred Božić posvećene su Praocima i Ocima, to jest onim pravednicima i prorocima Starog Zaveta koji čeznuše za dolaskom Spasitelja sveta, koji Ga simvolično ocrtavaše ili prorokovaše, ali ga ne dočekaše. Zašto je crkva ustanovila ovo praznovanje starozavetničkog ugodnika baš pred Božić, baš pred Rođendan osnivača Novog Zaveta? Zato, da bi nam predočila vezu između staroga i novoga. Zato, da bi nas naučila da gledamo na svetu istoriju roda ljudskog kao na celinu. I još i za to, da bi nam pokazala kako u planu Boga Promislitelja nema prekida.
Srpski narod primio je to predanje vaseljenske crkve i drži tu nauku. Ali po svom praktičnom geniju on je i to na svoj način primenio u životu. Razdelio je praznovanje Otaca tako, da je jednu nedelju posvetio Materama, drugu Ocima, no nije zaboravio ni Decu. Pa eto zbog toga, shodno našem narodnom običajnom praznovanju, mi imamo: Detinjce, Materice i Oce. Da bi se, prvo, sećali svete dece, svetih matera, i svetih otaca, i drugo, da bi vezivali decu sa roditeljima i roditelje sa decom. Sva tri ova praznovanja dakle kod nas Srba imaju isti sadržaj: S e ć a nj e i V e z i v a nj e.
Prošle nedelje bili su Detinjci, iduće biće Oci a danas su Materice. Mi se danas sećamo svetih matera iz prošlosti hrišćanske crkve i iz prošlosti naše srpske crkve. Da nije bilo svetih matera, mnogi svetitelji i svetiteljke ne bi bili upisani u naš kalendar. Ko zna, da li bi se posvetili Sv. Nikola i Sv. Vasilije i Zlatoust i toliki drugi stubovi Pravoslavlja, da njihove majke nisu bile svete duše.
I ko zna, da li bi ikad u kalendar ušla imena onih divnih sestara, Vere, Nade i LJube, da im majka nije bila Sv. Sofija. I broj hrišćanskih mučenika svakako bi bio manji, da mnoge od njih nisu majke njihove hrabrile da slobodno pođu u smrt za Hrista. Kad otvorimo žitija mnogih hrišćanskih svetitelja, mi čitamo odmah na početku, kako su i matere njihove bile pobožne i čestite žene, i kako su ih one vaspitale u duhu svete vere Hristove.
Kad se sećamo našeg Svetog Save, zar možemo zaboraviti majku njegovu Sv. Anu? Iz svetog korena sveto i stablo.
I kako bi mogli i pomisliti, da su se oni moćni i plahoviti vladari naši iz dinastije Nemanjića posvetili bez uticaja njihovih matera? Sveti kralj Stevan Prvovenčani, pa Milutin i Dragutin, Stevan Dečanski i car Uroš imali su, kao što je poznato, majke bogougodnice.
Mi se danas sećamo i onih majki koje nam rodiše i ostale mnoge svetitelje, bilo od roda kneževskoga, seljačkoga ili zanatlijskoga.
Sećamo se majki koje rodiše tolike vitezove i zatočnike istine i pravde Božje, i bezbrojne stradalnike i mučenike za krst časni i slobodu zlatnu. Da li bi Marko bio onakav delija, nenasit pravde Božje među ljudima, da nije čuo od majke Jevrosime jevanđeljsku pouku:
Sine Marko, moj očinji vide,
Bolje ti je izgubiti glavu,
Nego svoju ogriješiti dušu!
I bez onakve nesravnjive i neverovatne junak – majke zar bi Jugovići pošli u smrt svesno i dragovoljno pod krstašem barjakom?
O pa Milica! Ona istinska carica i za vreme carstva i po propasti carstva! Carica u porfiri i carica u monaškoj rizi! Uvek carica, jer je carica po duhu. Telesna majka nekoliko sinova i kćeri, no duhovna majka mnoge siročadi srpske posle sloma Kosovskoga. Carica u Kruševcu, carica u LJubostinji. Carica na zemlji i, verujem, carica u nebeskom carstvu.
Pa zar da se ne setimo danas Majke Angeline, koju baš Majkom naziva sav srpski narod? Majka koja je izrodila svece i vojvode, dok se i sama nije posvetila.
Mi se danas sećamo i kneginje LJubice, koja je mnogim vrlinama prevashodila svoga velikoga muža, a u ratnom junaštvu nije mu ustupala. Sećamo se i kneginje Zorke i njene vrle majke Milene. Kako da se nesetimo majke onog Kralja, za kojim je narod naš pre šest godina toliko plakao, da je, mislim, za uvek osvetio suzama svojim i svoju belu prestonicu i svu svoju zemlju?
Može neko primetiti, da ja govorim samo o kraljicama i kneginjama, a ne i o majkama seljankama i siroticama. Neću se ja ogrešiti o majke seljanke. I moja je majka seljanka. Ne zaboravljam ja, da sam sa sela, iz jednog kitnjastog sela valjevskoga. Ja pohvaljujem u našim vladarskim ženama i majkama baš ono što je večno seljačko u njima, neizgubljeno a prefinjeno. I naš kalendar i naša istorija bili bi siromašni bez seljaka; bez težačkih matera, koje su roditeljke ili praroditeljke svih onih čije su slike postale ikone, i čije su glave krunom krunisane, i čija su bedra mačem opasana bila, i čiji su podvizi ušli u crkvene stihire ili u guslarske pevanije.
Mi se sećamo danas i tih narodnih matera, miliona i miliona njih, koje pokolenja izrodiše, svojim dobrim duhom zapojiše, i svojim blagim molitvama i nežnim pesmama nad kolevkama blagosloviše.
Pa se sećamo majki komordžija. To su one oštre Crnogorke, koje na svojim leđima nosiše komoru sinovima svojim na bojištima, iz rata u rat, iz roda u rod, iz veka u vek, kroz vekove. Ja ne mogu da se otmem tome sećanju, jer sam ih lično negda gledao s divljenjem u ratu pod Skadrom.
Sećam se još matera koritara. To su one sirote udovice, koje u koritu tuđe platno praše, da bi decu svoju ishranile i školovale. Zaista, nije ni sad malen broj visokih službenika državnih, koji pamte kad im je majka iza tuđeg korita sapunjavom rukom i sa suznim očima dodavala novčiće za bukvar i čitanku.
Ne smem prećutati ni ono najbolnije sećanje. To je sećanje na majke srpske, koje su pre četvrt stoleća stajale pod vešalima svojih rodoljubivih sinova i kćeri. Ali kako su od njih još mnoge u životu, a neke verovatno ovde i prisutne, to nećemo dalje pozleđivati njihove rane. Samo ćemo im reći, da je deo bola njihovoga ušao u svako srpsko srce, pa i u naše.
Šta je majka? To je biće najsličnije Bogu. Takvo pitanje zadao sam ja sam sebi i takav odgovor dao prilikom jednog nezaboravnog događaja. Bio sam đak prisutan streljanju jednog razbojnika. Ubio čoveka i ženu, kuću im poharao pa zapalio. Osuđen na smrt i vezan za kolac, nad iskopanom rakom. I žandarmi sa puškama čekali su komandu pa da streljaju. U tom se pojavi jedna žena, pa kršeći ruke poče preklinjati: „Gospodo, gospodo moja, nemojte ga ubijati. Vi ne znate, koliko je on dobar bio. Na zlo je naveden. Učinio je jedno nedelo. Ali ja znam mnogo njegovih dobrih dela. Ako neverujete meni, njegovoj nesrećnoj majci, pitajte komšije, oni će posvedočiti. Jaoj, ne ubijajte njega, ubijte mene!“
Ovaj događaj upečati se duboko u moju dušu, i do danas nije se izgladio. Kada sam docnije učio u bogosloviji, kako je Hristos došao u svet da umre za grešnike i spase grešnike, ja sam se uvek sećao one majke.
Zašto je Hristos dao Sebe raspeti za grešnike? Zato što je u svakom grešniku video neko dobro pod pepelom zla. Isto kao što majka, i samo majka može da nađe neko dobro i u najpropalijem sinu svom i u najprljavijoj ćerki svojoj.
Aj, braćo moja, poštujmo majke, i svoje i tuđe. Jer svaka je majka po prirodi kao majka slična Hristu Spasitelju, tim pre majka hrišćanka. Stradanja matera za decu svoju, telesna i duševna, zaista su slična stradanjima Hristovim za sav rod ljudski. I teško da možemo shvatiti ljubav Hristovu prema ljudima ako ne poznajemo ljubav materinsku, kojoj je ona najsličnija.
Poklonimo se zato u današnji dan materinstvu, jer je sveto, i svima materama, a naročito pravim hrišćanskim materama, jer su slika ljubavi Božje.
Pored sećanja, rekosmo, sadržina ovog praznika jeste i vezivanje. Na Materice deca vezuju svoje matere; na Oce opet deca vezuju svoje očeve; na dan Detinjaca roditelji vezuju svoju decu. Kakva slatka slika, i kakva poučna simvolika.
To se vezuje prošlost i budućnost; vezuju se uzajamnim poštovanjem. To se vezuju dva pokolenja, staro i novo; vezuju se uzajamnom ljubavlju. Juče i sutra spajaju se u Danas krvnom i duhovnom vezom. To jedan narod tkaje svoje tkivo, svesno i savesno, bez kidanja i osipanja. To roditelji dodaju deci večnu osnovu života i pokazuju svoju kitnjastu potku, a deca primaju sa strahopoštovanjem onu osnovu i utkivaju svoje šare u nju, motreći na sklad sa roditeljskim tkivom. Osnova je Vera Božija, a potka je ljubav.
To narod srpski postupa po onoj reči Gospodnjoj: Mudar domaćin iznosi iz klijeti svoje novo i staro.
Uviđate li, da je ceo jedan program slikovno izražen u ovom vezivanju dece sa roditeljima svojim? Rekao bih, to je naivna šala, ili šaljiva razonoda, ali nije tako. Ustvari to je jasna slika kako treba jedan narod da hodi kroz istoriju i živi životom neprekidne celine, noseći dragoceno blago prošlosti i dodajući mu nova blaga sadašnjosti i budućnosti.
O braćo moja, kako je ova pouka kao hleb potrebna sadašnjem pokolenju našem! Kako je potrebna baš danas kada se neki trude da narodno stablo odseku od njegovog korena, i da zavade i razjedine pokolenje od pokolenja.
Ako drugi narodi, koji ne znaju za Detinjce, Materice i Oce, to čine iz neznanja, može im se i oprostiti. Ali ako to Srbi čine, pored slavne i jasne pouke koju im ova praznovanja pružaju, zaista čine greh neoprostivi. Ne čine to Srbi, ne: to čine neki odsrbljeni i odnarođeni ljudi, bivši Srbi i bivši hrišćani, koji ne shvataju slikovni jezik svoga naroda izražen u njegovim praznovanjima i običajima.
A vi pravi Srbi zablagodarite Gospodu što vam je dao one mudrace narodne, koji ustanoviše kod nas praznovanje Detinjaca, Materica i Otaca, i ukrasiše ga običajem uzajamnog vezivanja.
I poklonimo se svim svetim materama pravoslavne crkve i svetim materama srpske crkve.
Ja sam naveo samo nekoliko slavnih srpskih matera po imenu, premda je njihov broj ogroman. No do sad su pisali srpsku istoriju samo muškarci i samo o muškarcima. Ali doći će vreme, nadam se, kada će se istorija srpskog naroda pisati pažljivije i pravičnije.
Tada će se izneti i razjasniti i velika uloga i blagotvoran uticaj srpskih majki na celo tkivo naše istorije slavne. I onaj ko bude kao episkop žički posle sto godina držao govor na Materice, biće u stanju da imenuje nesravnjeno više znamenitih i slavnih i svetih matera srpskih nego što sam ja u stanju sada to učiniti.
A mi sada šta možemo nego pre svega da skinemo kape i poklonimo se pred materama našim, i da s blagodarnošću pomolimo se Gospodu Bogu:
O svevišnji Gospode Bože, hvala Ti što si darovao srpskom narodu takve i tolike matere, koje ostadoše do kraja verne zakonu Tvome. Uvedi ih, Gospode, u Carstvo Tvoje večno, tamo gde se u višnjoj i večnoj Srbiji sija lik Svetoga Save i svete Petke Srpske. I Duhom Tvojim Svetim, Gospode blagi, ispuni, osnaži i upravi sadašnje i buduće matere ovoga Tvog krstonosnog naroda, da bi i one znale i mogle rađati i vaspitavati sveta pokolenja, koja će Tebi služiti i Tobom se proslavljati. I pomozi nam, Oče naš nebesni, da se i mi kao deca Tvoja vežemo uza Te ljubavlju dece prema Roditelju svome, a Ti se veži uz nas ljubavlju roditelja prema deci Svojoj. Da Ti budeš naš i mi Tvoji na vek veka. Amin.