NAŠ DOM
Naš dom je gde izvire lepota.
Cveće je svuda…
Mirisi mame osmehe,
svaki put!
Al’ više u svom domu nismo…
Mi odvedeni bismo,
daleko, daleko u mesta bez imena.
Ispunjen beše naš dom
slavuja pesmom
i nebeskom harfom
a put naš sad je pun buke i bola
što ubija srca tiho.
Mi živet’ ne možemo na mestu gde
svezani jesmo!
Gde duše nam tiho plaču,
mi tu ne pripadamo.
U večnosti rođeni što ukradena beše
čini nam da umiremo.
Mi duboko voljeni jesmo
al’ u laž odvučen i ubeđen naš svet
mesto ruža i ljiljana
nama osta strave krevet.
Oh, kako žudim za domom večnim
napravljen nije od drveta il’ stene…
Oh, kako treba prijatelje videt’ ponovo!
Duše lepote iznad svih reči – ponovo!
Gde si mi sada Tinuvjela moja?
Da l’ rosa ti jutrom nosi poljupce moje
pre neg Sunce sjajno iziđe?
Oh, kako žudim za domom…