SVAKO NA SVOJ NAČIN
Zar si zaboravio reči Svetog Pisma o tome da sve što diše treba da slavi Gospoda…
Jednom monahu, koji je živeo sam u svojoj keliji, smetali su da se moli zvukovi raznih živih stvorova, koji su ispunjavali noć.
Raznovrsna stvorenja su cvrkutala, zveckala, zavijala, kreketala, cvrčala…
Koliko god taj monah pokušavao da izgleda kao da mu je svejedno i da ne obraća pažnju na njih – ništa nije pomagalo. Od mnoštva zvukova nikako nije mogao da se usredsredi na svoju molitvu. Na kraju nije izdržao i doviknuo je sa prozora u mrak: „Ma, tiše tamo! Smetate mi da se molim!”
U prvom trenutku, zacarila je tišina. Ali tek što je ovaj inok počeo da po običaju čita akatist, kada se kroz noć odsečno razleglo jedno dugačko: „Kvaaa!”
„Tiho, rekao sam!”, zavapi monah još jednom.
Međutim, samo što je monah ponovo kleknuo i izgovorio nekoliko reči molitve, kada zacvrča cvrčak. Iako je cvrčak odmah umukao, monah je došao do zaključka da ga ipak neće ostaviti na miru.
Krenuo je da se požali svom starcu. Ovaj ga pažljivo saslušao i, osmehujući se, upitao: „Zar si zaboravio reči Svetog Pisma o tome da sve što diše treba da slavi Gospoda? Ne smetaj drugima da slave Boga na njihovim jezicima i na njihov način, i tada ćeš shvatiti da su svi oni potpora, a ne smetnja tvojoj molitvi”.