TAKO JE PEVAO ORFEJ
On pevao je kao grm pun ruža,
Glasom od bakra, od voća i pene.
I svaka grana bivala je duža
I meka ispod kore, ko da pruža
Crnkasto telo milovanju žene.
A divne zveri nisu čak ni znale
Kako im krv se u med zlatni gruša.
Naježene su, velike i male,
Ko isečene iz tišine stale,
S jezerom svetla u uhu što sluša.
A on je vreme učinio čujnim,
Dao mu gipkost vode bistre, plitke,
Pune pastrmki sa tačkama rujnim;
I boju trave s cvetovima bujnim,
I ukus zemlje, sunčane i žitke.
I pevao je i pod kišom mlakom,
Mokar, sred ljubičaste deteline,
Krvav pod kožom, i skriveno lakom
Na odjek zrelog glasa pod stenjakom,
Gde vrebao je prvi val tišine.