IZOBRAŽENA SLIKA SVECA
Ruski protojerej Oleg Stenjajev ispripovedao je jednu priču koja poučava zbog čega je za nas pravoslavce izuzetno važno da imamo ikone kad se molimo.
Sveštenik Stenjajev ovako govori o jednom susretu u kojem se potvrđuje zašto je bitno da kad se molimo pred nama stoje ikone.
Još 1990-ih godina sam imao prilike da razgovaram s jednom baptistkinjom koja me je, a da ni sama to nije želela, još jednom čvrsto uverila u to da čovek treba da ima ikonu ispred sebe kad se moli:
– Ispričajte mi: kako se molite? – postavio sam joj pitanje.
– Pa kako se molim, – odgovorila je, – obraćam se u molitvi Bogu ocu preko Hrista.
– Ali vi pritom ne koristite ikonu – zar vam nije teško da se tako molite? Nemajući u predstavi apsolutno nikakvu sliku?
– Šta će mi materijalna ikona? – Hristov lik je u mom srcu, – kaže baptistkinja.
– Znači vi Ga na neki način zamišljate? Kako On izgleda? – upitao sam je pomalo provokativno.
Ona se vrlo zbunila, pa odgovara:
– Pa On je po mojoj predstavi niskog rasta, riđokos…
– Riđokos? Verovatno vas podseća na nekoga? – nastavljam da postavljam podla pitanja.
Ona se još više zbunila, pa kaže:
– Ne želim da odgovorim na to pitanje.
Onda joj odgovorih:
– Ipak mi odgovorite, ukažite poštovanje prema sagovorniku kao hrišćanka.
– Dobro, reći ću vam, – odlučila je. – U mladosti sam poznavala jednog knjigovođu, dakle on liči na tog knjigovođu.
I tada sam shvatio zbog čega je za nas, pravoslavce, izuzetno važno da imamo ikone kad se molimo. Jer kad bismo se molili bez kanonskih, odnosno pravoslavno naslikanih ikona, u našoj predstavi bi se obavezno pojavljivao subjektivni lik. Na primer, jedna moja parohijanka je svojevremeno gledala igrani film „Isus iz Nazareta“ i kad bi posle stala da se pomoli odmah bi u njenoj svesti isplivao lik glumca karakterističnih crta i ona nije znala šta da radi s tim.
Tako je bilo i sa ovom sirotom baptistkinjom, vrlo pobožnom i verujućom ženom, kad se moli Hristu bez ikone s Njegovim likom, odmah se u njoj ispoljava subjektivizam – sećanje joj „podmeće“ najromantičniji lik iz njene mladosti.
U čemu se sastoji moć pravoslavne ikone? Pravoslavna ikona je ozarenje koje je doživeo neki sveti čovek. I on je naslikao lik koji mu je dat odozgo ili je rukovodio drugim ikonopiscem. Zatim su sledeći ikonopisci pravili kopije strogo poštujući prvobitni prikaz. Zbog toga je veoma važno da shvatimo činjenicu da nas ikona spasava od subjektivnog doživljaja duhovne realnosti.
Drugi problem se sastoji u tome što je u mnogim našim hramovima, nažalost, prisutno italijansko slikarstvo. To su uglavnom hramovim sagrađeni u XVIII veku – tada su se kod nas ljudi bukvalno „molili“ svemu stranom.
A ako uzmemo crkveno italijansko slikarstvo i uopšte slikarstvo takozvanog perioda Preporoda (iako je to zapravo bio period prave moralne degradacije), vidimo da ima mnogo preteranih stvari. Poznato je, na primer, da su El Greko, Rafael i drugi slikari svoje Madone slikali po modelima i po uličarkama, a svece po ludim i đavoimanim ljudima iz psihičkih bolnica. Isti ovaj El Greko je odlazio u ludnice i tamo je crtao svoje „apostole“ i mučenike.
Ovaj slučaj s baptistkinjom mi je kasnije veoma mnogo pomogao da očigledno objasnim protestantima i neoprotestantima zbog čega čovek koji se moli prosto mora da ima ikone. Naša svest nije toliko čista da bismo mogli da se molimo bez ikone. Međutim, ikona treba da bude pravoslavna, kanonski ispravno naslikana, bez sve te čulne italijanštine. I Italijani su imali veoma dobre ikonopisce, ali to je bilo ranije, a poslednji je, čini mi se, bio Đoto di Bondone koji je umro 1337. godine. A svi kasniji su slikali kako kome padne na pamet.
Razgovor s ovom starijom ženom-baptistkinjom, zauvek me je učvrstio u nameri da se u odnosu prema ikoni pridržavam najstrožeg kanona i zato nepravoslavne crkvene slike u mojoj kući apsolutno nemaju mesta.
Izvor: Pravoslavie.ru