RAZGOVOR SA PSIHOLOGOM
Društvo u kojem nije moguće realizovati sebe stvara bespomoćne ljude, što neminovno vodi u depresiju, kaže Biljana Dimić Janačković.
Biljana Dimić Janačković, klinički psiholog u okviru Specijalističke službe DZ Voždovac, inače rođena u Prištini, godinama je posle progona radila u Domu zdravlja „Kosovo Polje“ i živela u Ugljaru kod Kosova Polja. Za naše čitaoce govori o strahovima našeg doba i našeg podneblja.
Sa kojim ste se strahovima kod ljudi suočavali dok ste živeli i radili u Kosovu Polju?
– Najveći deo životnog i radnog veka provela sam na tlu Kosova i Metohije koje se kroz istoriju nalazilo u različitim okolnostima i već decenijama u jednoj turbulentnoj dimenziji. Kao neko ko je svedok neskladnog života koji je postojao, a i dalje postoji kao takav, rekla bih da je osećanje nebezbednosti glavni problem srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ljudi su obeshrabreni i sa nepoverenjem gledaju na međunarodne institucije, da ne govorim o kosovskim. Srbi se iz godine u godinu osećaju nebezbedno, osećaju nesigurnost i strah prilikom kretanja u svojim naseljima, uskraćena im je sloboda kretanja, dakle, živi se bez elementarnog uslova za život. Uplašeni su, a iz toga sledi jedno apatično stanje pa se kod ljudi u srpskim enklavama može primetiti da se retko čemu raduju, manje se smeju, na licima se vidi zabrinutost i zamišljenost. Istina je i da su ovi problemi različito zastupljeni i da zavise od strukture ličnosti ali je i činjenica da je beznađe i obeshrabrenost i te kako prisutno.
Kako su nesigurnost i rovite bezbednosne prilike uticale na kvalitet života srpskog stanovništva u sredini u kojoj ste radili?
– Kvalitet života kao psihološka kategorija ne proizilazi iz zadovoljavanja osnovnih potreba. A odgovor na ovo vaše pitanje se može naći u rezultatima istraživanja mog master rada. Sačekavši da prođe koja godina i stiša se situacija koliko je mogla, upuštam se u istraživanje na temu Korelati kvaliteta života i depresivnosti kod stanovništva centralnog dela Kosova i Metohije i Kragujevca sedamnaest godina nakon bombardovanja. Kragujevac je odabran kao paralela, grad u centralnom delu Srbije naspram centralnog dela Kosova i Metohije. Ideja je bila da vidimo razliku u stepenu izraženosti kvaliteta i zadovoljstva životom i depresivnosti stanovništva koje je imalo tu nesreću da neposredno učestvuje i bori se sa nedaćama koje su nas snalazile i nakon zvaničnog okončanja rata u odnosu na stanovništvo koje je toga bilo pošteđeno. Bilo je očekivano, a i potvrđeno je istraživanjem, da je stanovništvo sa područja Kosova i Metohije društvenu situaciju procenilo kao lošiju. Dakle, postojala je razlika u stepenu izraženosti zadovoljstva kvalitetom života, simptomatologije, traumatičnih događaja i subjektivne procene društvene situacije i sve to bilo u sprezi sa polom, godinama starosti i materijalnim primanjima. Osim toga, postoje brojne studije koje ukazuju na procenat porasta postraumatskog stresnog poremećaja, disocijativnih poremećaja i poremećaja prilagođavanja kao posledice rata. S obzirom da su na Kosovu i Metohiji objektivne okolnosti izmenjene, jako je bila bitna percepcija životnih pozicija pojedinca i doživljaj uspešnosti tih svojih različitih uloga, što dalje znači da su pojedinci koji su bili u ulozi roditelja, u ulozi bračnog partnera, u ulozi vezanoj za društvene aktivnosti, sa smislenim slobodnim vremenom daleko lakše prolazili kroz ove nevolje.
Da li će i kako svi ti doživljeni strahovi uticati na razvoj dece na Kosovu i Metohiji?
– Deca su i te kako bila prisutna i u toku dešavanja. Još uvek čuvam nekoliko crteža dece koja su rođena, rasla i stasavala u plamenu rata i nemira na Kosovu i Metohiji i koja su u svojim crtežima jasno oslikala realne događaje: vozove, kamione i kuće u plamenu, avione sa tačno opisanom oznakom i bombama koje padaju. Deca su u svojim crtežima najviše izražavala strah da će njihova kuća biti spaljena, tako da su kuće često crtane u plamenu, a s obzirom da je užas bio strahovit, deca su pokušavala da ga umanje unoseći elemente romantike, te su se u njihovim crtežima pored spaljenih kuća nalazili i detalji cveća, drveća, trave, sunca… I sad pitanje je, da li su se deca preko noći oporavila bez ikakvih posledica? Moramo reći da postoji razlika u doživljavanju i preživljavanju rata i posleratnog nebezbednog perioda od deteta do deteta i ona zavisi kako od njegovih samih karakteristika i kapaciteta, tako i od uticaja spoljašnje sredine, pa će se introvertna, zatvorena i osetljiva deca teže i sporije oporavljati za razliku od otvorene, ekstrovertne dece. Ovo je ovako zato što introvertna deca lakše uče strahove, lakše ih prihvataju i usvajaju. Znači, u zavisnosti od iskustva samog deteta opravak će teći brže i lakše uz podršku i strpljenje svojih najbližih, a nasuprot tome kod neke dece bi se usled napetosti i straha javile smetnje iz neurotskog spektra u vidu zamuckivanja, noćnog umokravanja, poremećaja usnivanja i spavanja, sisanje prsta, uvrtanje pramena kose, osećanja uznemirenosti, poremećaja koncentracije i učenja, noćnih mora… Sve navedene teškoće nekada se i same povuku, bez ikakve intervencije, a u nekim slučajevima su neophodni intenzivni tretmani.
Unazad pet godina radite u Domu zdravlja „Voždovac“. Kakva su Vaša iskustva?
– Da, otprilike pre pet godina počinjem sa radom u Domu zdravlja „Voždovac“ na odeljenju Pedijatrije u okviru Razvojnog savetovališta i Savetovališta za mlade. Usluge psihologa u ovom delu su prvenstveno preventivne, psihodijagnostičke i psihoterapijske. Zadatak dečjeg psihologa je praćenje razvoja dece i prepoznavanje eventualnih razvojnih odstupanja, jer ukoliko smetnja ostane neprepoznata, nešto kasnije dobija složeniju dimenziju. Najčešće sam se susretala sa problemima u ponašanju dece, sa teškoćama u vidu separacionih smetnji, tikova, mucanja, teškoće uspavljivanja, strahova i emocionalnih smetnji, prkosnog ponašanja. U Savetovalištu za mlade pruža se pomoć mladima u rešavanju konfliktnih situacija koje otežavaju njihovo sazrevanje. Jedan od češćih problema je slab školski uspeh koji proizilazi iz slabih radnih navika, slabe koncentracije, slabe motivacije i nedovoljnog zalaganja. Veoma su česti i anksiozni poremećaji, napadi panike, teškoće u uspostavljanju i održavanju interakcije sa vršnjacima. Omladina nam je jako usamljena, iako to tako ne izgleda, ali to bi bila druga tema.
Sa kojim je strahovima suočen savremen čovek i da li su oni realni?
– Nema čoveka koji se nečega ne plaši. Osnovna uloga straha jeste da nas zaštiti od nečega što doživljavamo kao opasnost. Tada smo oprezniji. Tada nam strah zapravo spasava glavu. Naše telo i ne zna da li smo u opasnosti, a čovek u mnogo situacija reaguje strahom, jer savremeni čovek se vrlo često oseća ugroženo. Kao, na primer, kada šef nije zadovoljan, kada partner nije zadovoljan, ako ga neko popreko pogleda, ako se neko neprijatno obrati, ako se doživi osuda, ako se doživi neprihvatanje. Zato je potrebno da znamo uzrok našeg straha da bi ga prevazišli ili nastavili da tolerišemo njegovo prisustvo. Hrabrost nikako ne znači odsustvo straha već delovanje uprkos strahu. Najčešći strah koji je danas prisutan kod savremenog čoveka je strah od nepoznatog, koji podrazumeva napuštanje zone komfora. A iza zone komfora nisu samo novi problemi i brige, već i nove prilike, novi izazovi i neke druge lepe strane života. Veoma se često dešava da i pored želje ne znamo kako da izađemo iz poznate i sigurne zone. Savet bi bio da treba rizikovati. Istina je da nećemo doživljavati samo pozitivne ishode naših odluka, ali moramo znati šta gubimo time ako se ne odvažimo i preuzmemo rizik. Potrebno je krenuti malim koracima u novi prostor. Svakog dana napraviti po jedan korak, potez koji će povećati vaš osećaj samopouzdanja i samovažnosti. Istražavanja kažu da se 60% strahova nikada ne obistini, 20% je vezano za prošlost koju ne možemo da kontrolišemo, 10% ide na nebitne stvari oko kojih niko drugi ne brine, a od preostalih 10% samo 4-5% se može smatrati opravdanim ili realnim strahom.
Da li su se sa koronom, ratom u Ukrajini i velikom ekonomskom krizom javili neki novi strahovi ili zdravstveni problemi?
-U situacijama kada je socijalna sredina nebezbedna i frustrirajuća, u pokušajima da prevaziđe stresne i osujećujuće okolnosti i pomiri se sa nepovoljnom situacijom, osoba shvata da je svako njeno ponašanje nesvrsishodno, da gubi kontrolu nad situacijom, da je nemoćna, i tada dolazi do pasivnog i zavisnog ponašanja i na kraju do depresije. Ono što je nepobitna činjenica jeste da se broj obolelih od depresije značajno povećava i zbog društvenih događaja. Takva činjenica počiva upravo na ideji da društvo koje nije pravedno, koje nije sigurno, i u kojem nije moguće realizovati sebe, stvara bespomoćne ljude, što neminovno vodi u depresiju.
Recite nam nešto o strahu i fobijama. Kako nastaju?
– Kada svesno znamo čega se bojimo, to je strah, a kada ne znamo šta nas plaši, govorimo o anksioznosti ili teskobi. Fobija bi, dakle, bila kombinacija straha i anksioznosti. Javlja se tako što ne znate čega se bojite, ali mislite da znate. Uzmimo za primer da se plašite vožnje liftom. To može biti realan strah, ukoliko ste nekada doživeli neprijatnost vezanu za lift, a može biti i nerealan strah, odnosno anksioznost. Postavlja se pitanje šta se to sada dešava u „pozadini sistema“, tako da, ako ste, na primer, u strahu da vam je pozicija u društvu iz nekog razloga ugrožena, a ne želite da to priznate sebi ili priznajete sebi, a ne smete drugima i ne želite da to osete i znaju, onda taj strah možete podsvesno izražavati strahom od pada liftom. Strah od „pada“ u društvu preneli ste u strah od pada liftom i tako prividno rešili problem, a od sada ćete, zbog straha od nazadovanja u društvu, izbegavati da ulazite u lift. Isto tako, neko se može plašiti visine, jer može pasti i povrediti se i to je strah. Ali visine se može bojati i iz razloga, jer predstavlja uspeh, a taj neko ima strah od uspeha, ne zna kako bi se snašao kao uspešan čovek. To je fobija. Takođe i zabrinutost i nervoza su posebni i obično dugotrajni oblici straha. Čovek zna čega se boji, ali ne može da prestane da razmišlja o tome. Strah je nezdrav i zarazan, jer kad počnemo da se plašimo jedne stvari uskoro počinjemo da se plašimo i druge, i treće i ukoliko ne preduzmemo nešto protiv straha, iz njih će se rađati novi koji će nas na kraju sasvim slomiti, onesposobiti. Primer iz moje prakse je jedan srednjoškolac koji dnevno opere ruke četrdeset puta, isto toliko puta prebriše alkoholom kvaku ulaznih vrata. On to uredno svakodnevno prebrojava. Ako ostavimo po strani dijagnozu opsesivno-kompulzivnog poremećaja i pozabavimo se isključivo njegovim strahom, vidimo da to radi iz straha… A strah se otklanja bližim upoznavanjem i suočavanjem sa onim što nas plaši. Posledice straha su opsežne, javlja se osećaj manje vrednosti, plašljivi ljudi sebe smatraju manje vrednim, stidljivi su, a stidljivi ljudi se retko zauzimaju za sebe, misle da nisu dovoljno dobri i toliko se plaše odbacivanja da nisu u stanju da ljude gledaju u oči. Uplašeni su stidljivi, nisu slobodni, nisu opušteni. Iz straha se dalje razvija anksioznost, kompulzije ( kao u primeru). Krivica je, takođe, čest pratilac straha. A strah pobeđujemo upravo tako da učinimo ono čega se plašimo i da se suočimo sa opasnošću koju naši postupci donose.
Česti su strahovi od zatvorenog i otvorenog prostora, pa nam recite nešto o tome.
– U tom slučaju radi se o agorafobiji koja je nekada podrazumevala samo strah od otvorenog prostora, dok se danas, pod agorafobijom podrazumeva skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i velikim brojem ljudi. Osobe sa agorafobijom često izbegavaju gužve, vožnju autobusom kada je gužva u saobraćaju, zatim ulice, trgove, mostove, prevozna sredstva (avion, autobus, auto, brod), tržne centre, pokretne stepenice, sedenje na zadnjem sedištu automobila… Agorafabija se najčešće javlja kod osoba koje imaju panične napade. Dakle, mesto gde se iznenada pojavio napad panike dovodi se u vezu sa nastankom napada panike. Ako je došlo do napada u autobusu, pojaviće se strah od vožnje autobusom i autobus će se maksimalno izbegavati. Ako se neko naročito plaši da neće imati dovoljno vazduha izbegavaće liftove, ako se plaši da neće moći da pobegne izbegavaće podzemnu železnicu, avione. Osobe sa agorafobijom se najčešće plaše gubitka svesti ili pada na ulici, infarkta, ludila, umokravanja i gubitka kontrole nad sobom. Agorafobija se samo retko javlja nezavisno od napada panike.
Kakva je to socijalna fobija i zašto se javlja strah od ljudi?
– Socijalni strahovi su najzastupljeniji strahovi u normalnoj populaciji. Ne postoji osoba koja u određenom trenutku nije osetila nekakvu nelagodnost u nekoj socijalnoj relaciji, tremu pred neki javni nastup, kao što je u školi odgovaranje za ocenu pred vršnjacima ili prilikom kontakta sa osobom do čijeg mišljenja nam je stalo i mnogo drugih i sličnih situacija. U ovim situacijama nalazimo se u centru pažnje manjeg ili većeg broja ljudi, ali to nije ono što stvara neprijatan osećaj već naš zahtev, odnosno naše razmišljanje da se moramo pokazati u najboljem svetlu, da nam nastup mora biti izvanredan, jer u suprotnom mi smo loši, bezvredni, nesposobni. Veliki broj ljudi teško podnosi izloženost određenim socijalnim situacijama, ali ih to ne remeti u svakodnevnom funkcionisanju, osim u tim situacijama. Za socijalne fobije bismo mogli reći da su to socijalni strahovi koji su samo znatno izraženiji i oni blokiraju ponašanje. Zapravo su samo prenaglašena verzija socijalnih strahova koji se izuzetno uspešno rešavaju u psihoterapijskom postupku.
Autor: Slavica Đukić