DUBINA I TAJNA PRVOOBRAZA
Kakve su ikone danas „najprivlačnije“ vernicima bilo je pitanje postavljeno dugogodišnjem ikonopiscu, ruskom monahu Andreju Davidovu.
Evo kako je on odgovorio koje su ikone za današnje vernike najprivlačnije.
Od ikone se danas često zahteva da bude drugostepeni deo nekakve opšte „molitvene atmosfere“, na kakvu smo navikli da naiđemo u Crkvi. Ta se atmosfera opisuje rečima kao što su tišina, mir, blagolepije. U nju spadaju svečanost i veličanstvenost koju gradi tajanstveno svetlucanje i odblesci kandila i zlata, mnogobrojne figure svetih isprepletane linijama komplikovanih ornamenata. Neobičan, čaroban, mističan prostor. Naravno, takva osećanja su neophodan deo religioznog života vernika. Hram treba za nas da bude očev dom, treba da nam je svoj, srdačan, poznat, topao i privlačan.
No, javlja se osećanje da se slika koja priziva, koja je orijentisana na živ odnos, često veoma zahtevna, koja nije jedostavna, i koja je „ispitivačka“ (kako se prekrasno izrazila vizantolog Olga Popova), ne uvodi lako u takav prostor i takođe je u stanju da razruši udobnost materinskog spokoja opisane atmosfere.
Treba priznati da to čudo susreta sa dubinom i tajnom Prvoobraza, koje proživljavamo prilikom pažljivog udubljivanja dok stojimo pred drevnim ikonama, odzvanja dissonansom u složenim i za nas uobičajnim okolnostima. Da li je u tim okolnostima prihvatljiv uznemirujući „ispitivački“, zahtevan, prizivajući izgled, na primer, kremaljskog Spasa Ljutito Oko iz četrnaestog veka, koji spaljuje (pretvara u pepeo) sve naše „odveć ljudsko“, dremljivo i inertno? Ili toliko „nespokojan“ u uobičajnom smislu obraz Spasitelja iz manastira Svete Katarine na Sinaju, najstarija od sačuvanih ikona Hrista, iz šestog veka.
Šta činiti? Mogu li biti u korelaciji u jednom arhitektonskom prostranstvu težnja makar i ka duhovnom, no komfornom, i vatreno svedočenje vere? Želimo li, jesmo li spremni da uložimo takav napor i prihvatimo, u za nas uobičajenoj atmosferi savremenog hrama, obraze srednjovekovnih ikonopisaca, koji gore duhovnim ognjem, koji nas prizivaju sa zidova drevnih hramova? A može biti da mi sami stvaramo i organizujemo atmosferu našeg hrama, koja ishodi iz prirode naše religioznosti? Šta mi, ustvari, želimo da obnovimo, obnavljajući drevnu umetnost ikonopisanja: stilske forme ili osnovni sadržaj?
Na svakodnevnom planu oseća se ogromna razlika između menataliteta savremenog čoveka i tog sistema shvatanja sveta, koji je porodio molitvu i poklonjenje ikoni. Danas su najpotrebnije ikone sa „neutralnim“, izbalansiranim predstavama. One spolja podsećaju na drevne obrazce, ali se u odnosu na njih veoma razlikuju po zadatku koji treba da ispune. Njihova svrha je ograničena: stvoriti opštu pozadinu određenoj atmosferi i raspoloženju.
Najzad, svako je sam odgovoran za stepen ozbiljnosti svog odnosa prema ikoni, no ukoliko mi iznutra nismo saglasni takvom snižavanju zadatka ikone, neophodno je da se vratimo njegovom izvornom crkvenom razumevanju, u kojem vidljivo postoji Prvoobraz.