KAZNA OD BOGA
Ponekad se može čuti mišljenje da su gresi predaka ili roditelja zaslužni što deca nose kaznu od Boga.
Ključna stvar sastoji se u tome da li mi svojim ponašanjem i nehrišćanskim življenjem saučestvujemo u gresima svojih roditelja (ponavljajući te iste, konkretne grehe ili naprosto odbacujući život u Hristu i Božije Zapovesti činimo i druge grehe). Ukoliko je odgovor „da“, onda se na nama slamaju i gresi naših roditelja i predaka. Ponekada se može čuti mišljenje da deca tobož nose kaznu od Boga radi greha roditelja ili gresi predaka, uopšte, radi greha prethodnih pokoljenja.
Ovo mišljenje može da bude praćeno pozivanjem na Pismo Starog Zaveta gde se, na primer, u knjizi Brojeva Bog opisuje rečima ‘ne pravda krivoga, nego pohodi bezakonje otačko na sinovima do trećeg i četvrtog kolena’ (4. Mojs. 14:18). Međutim, kako objašnjava Prepodobni Jefrem Sirin ovo se tiče onih slučajeva kada deca i potomci lično saučestvuju, dobrovoljno saučestvuju u grehu predaka, ponavljajući ga.
On piše: ‘Bog, po Svom dugotrpljenju, trpi čoveka lukavog i sina njegovog i unuka njegovog, ali ako se oni ne pokaju, šalje kaznu na glavu četvrtog, čim bude u lukavstvu svom sličan ocima svojim’. To jest, bezakonje otaca koje se nastavlja u deci, kažnjava se time što se takav rod preseca.
I u drugoj knjizi Starog Zaveta je napisano: ‘Jer sam Ja Bog revnitelj, Koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog kolena, onih koji mrze na Mene‘ (2 Mojs. 20:5). To jest, ako u nekom rodu četiri pokoljenja zaredom mrze Boga, onda taj rod dobija ozbiljnu kaznu.
Blaženi Teodorit Kirski govori: ‘Nije slučajno dodato ‘onih koji mrze na Mene’, to jest, dugotrpeljiv sam Ja prema ocima koji su učinili greh, dugotrpeljiv i prema sinovima, ali ako unuci i praunuci revnuju u lukavstvu otaca i predaka, onda ću poslati kaznu’.
Judeji su vremenom počeli nepravilno da shvataju ove reči, smatrajući da tobož Bog kažnjava čak pravednog, pobožnog čoveka zbog grehova njegovog oca ili dede, pradede koga čak nije ni video svojim očima. Odatle su sledila dva lažna zaključka. Prvi, da je Bog nepravedan. A drugi lažni zaključak, da ako je neka kazna došla na mene, to onda nije zbog toga što sam ja učinio greh, ne zato što sa mnom nešto nije kako treba, već ja to prosto trpim i stradam za greh svojih predaka. Ja kao da sam nevina žrtva u ovoj situaciji.
Kako piše Sveti Kiril Aleksandrijski: ‘Judejski narod je nepravilno shvatao ovo i mislio je da je Bog toliko surov i neumoljiv, da tako dugo čuva gnev da krivicu otaca šalje na decu njihove dece. Objavljujući to, oni su govorili: ‘Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi’. ’To jest, oni su smislili takvu izreku. I izobličavajući takvu zabludu, Bog ustima Proroka Jezekilja govori: Šta hoćete vi koji govorite priču o zemlji Izrailjevoj govoreći: ‘Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi’? Gle, sve su duše Moje, kako duša očeva tako i duša sinovljeva Moja je, koja duša zgreši ona će poginuti… Ali govorite: Zašto da ne nosi sin bezakonje očevo? Jer sin čini sud i pravdu, sve uredbe Moje drži i izvršuje; doista će živeti. Koja duša zgreši ona će umreti, sin neće nositi bezakonje očevo niti će otac nositi bezakonje sinovljevo; na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova… Sudiću vam svakome po putevima njegovima, govori Gospod.’ (Jez:18:2-30)
A kroz Proroka Jeremiju, On je rekao: ‘U te dane neće se više govoriti: Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi. Nego će svaki za svoje grehe poginuti; ko god jede kiselo grožđe, tome će zubi trnuti’. (Jer. 31: 29-30) To jest, čovek nije odgovoran pred Bogom za grehe predaka.
I kako Sveti Kiril Aleksandrijski objašnjava: ‘Pa i kako bi Gospod bio dugotrpeljiv i mnogomilostiv, kada ne bi praštao grehe i ne bi čistio krivca, već prostirao svoje negodovanje na treće i četvrto pokoljenje? Dakle, kakav je tu smisao? Bog je dugotrpeljiv i ne podvrgava istog trenutka kazni one koji su učinili greh, već odlaže i do drugog pokoljenja da bi bilo moguće da se kajanje pojavi u njemu, koje bi preseklo Njegov gnev. Međutim, ako se to ne dogodi, i treće i četvrto pokoljenje koja su nastala iz prvog, budu predani tim istim ili čak i gorim porocima, pokažu se kao podražavaoci bezbožnosti predaka, onda tada i jedino tada, Bog na kraju šalje kaznu, pokazajući tom rodu već dovoljno dugotrpljenja za prethodna bezakonja.’
Treba se setiti mesta iz Jevanđelja kada su Apostoli videli na ulici čoveka slepog od rođenja i pitali Gospoda da li se zbog svojih greha ili greha predaka on rodio takvim. I Gospod je rekao: ne, ni za svoje grehe, ni za grehe predaka, već da se na njemu javi slava Božija, a zatim ga je iscelio (Jn. 9:2-3). Tako da je gorepomenuto mišljenje pogrešno, nije saglasno sa crkvenim učenjem. Bog je pravedan i svakog kažnjava za njegov sopstveni greh.
Ali naravno, to ne ukida neke prirodne stvari kada govorimo ne o kazni za decu od Boga zbog greha predaka, već o posledicama donetih odluka od strane predaka na njihove potomke.
Na primer, jedan čovek je recimo živeo u prestonici, oženio se, a zatim je zajedno sa ženom doneo odluku da pređe u selo i tamo su se na selu rodila njihova deca. Ova deca nose posledice odluke svojih roditelja. Upravo u tome što su se rodila ne u prestonici, već u selu. Međutim, to nije kazna od Boga, iako im se možda, recimo i ne dopada kada porastu, možda će zbog toga biti nezadovoljni, ali to nije kazna od Boga, već posledica odluka koje su doneli njihovi roditelji. I posledice ovih odluka, između ostalog i negativne, mogu naravno da utiču na decu, međutim, ovo su potpuno jasne i očigledne stvari.
Ako govorimo o onome što se upravo sa duhovne strane smatra kaznom, onda se tu kazna nevinog za tuđe grehe ne dešava. Bog ne šalje na nas krivicu drugih ljudi. Svako odgovara za svoj greh pred Bogom.
Izvor: Imanade.org gresi predaka