PONAŠANJE U VREME POSTA
Kako se ponašati u postu i zašto su nam posebno potrebni tihovanje i molitva tokom trajanja posta
Početak posta je uvek trenutak kada se hrišćani susreću sa pojačanim iskušenjima i tegobama koje im nameću uznemirene tamne sile. Njihova odbrana je tihovanje i molitva.
Po rečima Svetih Otaca Crkve sav panteon demonskih i drugih sila se uznemiri pri početku posta i počinje hrišćanine da uznemirava svim snagama. Vreme posta je vreme iskušenja.
To je stoga što je tokom posta Sveti Duh kroz molitvu i tihovanje vernika prisutniji na Zemlji i prži i kažnjava zle sile koje se nadju u blizini molitvenika a i zle sile traže način da vernika odvuku od posta i molitve.
Zato sluge djaviolove pokušavaju na sve načine da uznemire hrišćanine da odustanu od posta i od molitve, da ne idu na liturgiju i pričešće, da im serviraju iskušenja koja će ih vući ka grehu i kršenju pravila posta. To se inače stalno dešava u svakodnevnom životu ali početak posta je vreme u kojem su negativne energije izražene.
Znajući to, iskusni pravoslavni hrišćanin pokušava da početak posta dočeka u tihovanju i pojačanoj molitvi, blago se udaljuje od sveta i njegove zamršenosti. Posna hrana smiruje telo i telesne strasti, tihovanje nas udaljava od izazova i stvari koje nas mogu uznemiriti a molitva umiruje emocije i mentalnu razdražljivost.
To se isto radi i tokom celog posta, kad ulazeći sa radošću i tihom molitvom u hram duše svoje, svesno se isključujemo iz stvari koje as mogu iskušavati na neprimeren način i uzburkati nam emocije i misli.
Zato se smanjuje gledanje televizije, slušanje muzike, upotreba telefona i socijalnih mreža, ograničavaju se izlasci i odlasci na zabave, smanjuje se komunikacija sa ljudima, izbegava se upetljavanje u opsene ovoga sveta.
I pojačava se molitva uz tiho radovanje, jer što se više i dublje molimo veće je smirenoumlje.
Tako post bude lak.
P.S. U nastavku jedan dušekoristan tekst o molitvi Svetog Ignjatija Brjančaninova
—-
Molitvena traženja
• Boga možemo da molimo za ono što nam se čini neophodnim i korisnim: ali ispunjenje ili neispunjenje naših želja prepustimo Njegovoj svetoj volji, završavajući svako naše traženje, ma kako ono naizgled dobro bilo, prepuštanjem naših želja volji Božijoj i svešću o tome da smo nerazumni. Ovako treba postupati posebno u sumnjivim situacijama.
• Ko želi da pravilno služi Bogu, taj ne treba da traži od Boga bilo šta, suze ili nešto drugo po svojoj volji, nego je dužan da od Boga traži da mu da ono što je korisno za njegovu dušu. Ko se u svome traženju odriče sopstvene volje radi volje Božije, taj može da dobije istinsko smirenje. Treba se uzdržavati od raspaljivanja, i truditi se da se na molitvi ima strah Božiji ‐ to je pouzdanije.
• Ponavljam izreku Isaka Sirijskog:ʹAko se moliš Bogu za nešto, a On okleva da te usliši, ne tuguj zbog toga: nisi ti pametniji od Boga. To se tako događa po najmudrijem Promislu Božijem, koji je nedokučiv za ljudski razumʺ. A u to da nas Bog ljubi neuporedivo više nego što mi sami sebe ljubimo i možemo da ljubimo, u to treba bez sumnje da verujemo. ʺSve što se lako postiže ‐ zaključuje ovaj sveti rasuđivanje o tom predmetu ‐ brzo se gubi. Sve pak što se stekne uz patnju (trud) srca brižljivo se čuvaʺ.
• Uzvišen je i dragocen osećaj straha Božijeg! Kad on deluje, um često zatvara svoje oči, prestajući da proiznosi reči i umnožava misli: pobožnim ćutanjem, koje nadvisuje reči, on izražava svest o svojoj ništavnosti i neopisivu molitvu koja se iz te svesti rađa.
To stanje najbolje opisuje sveti Isak Sirijski: ʺSmirenomudreni, kada se približava molitvi i kada je biva udostojen, ne usuđuje se da se pomoli Bogu ili da nešto zatraži. On ne zna za šta bi se pomolio, nego svim svojim pomislima ćuti i očekuje samo milost i volju koju o njemu izriče Veličanstvo Kome se on klanja. Njegovo lice okrenuto je ka zemlji, a unutrašnji pogled srca uznesen ka slavnim dverima u Svetinju nad Svetinjamaʺ.
• Potčinivši posredstvom posta telo duhu, učinivši naš duh po blagosti sličnim Anđelima, okrilimo ga molitvom; neka naš duh stekne blaženu naviku da brzo i često uzleće ka Bogu i traži blagoslov Božiji za naše poduhvate, pomoć Božiju za naša dela. Nećemo oklevati da Boga vidimo kao pomoćnika i upravitelja u delima našim.
I ne samo to! Uznoseći se često u mislima ka Bogu, mi postepeno čistimo naš duhovni put od svakog bezakonja, ne samo grubog, nego i finog, koje se čini u pomislima i osećanjima. Ko će se, prizivajući Boga u pomoć, osmeliti da Ga prizove u pomoć za delo poročno? Ko se, iznoseći svoje moljenje pred Cara nad carevima, prethodno neće postarati da to moljenje bude dostojno Carske i Božanske pažnje, koja proniče u tajne srce i jednako jasno vidi sve, vidljivo i nevidljivo? Ako što molimo po volji Njegovoj, samo u tome On će da nas posluša (1. Jn.5,14) rekao je apostol.
I kako da onaj ko se svakoga časa obraća Bogu ne stekne ubeđenje i osećaj da živi pred očima Božijim, da svevideći i svudaprisutni Bog vidi svako njegovo delo, svaki pokret njegove duše?
Nužna posledica takvog ubeđenja i osećaja je ‐ duhovno napredovanje hrišćanina. Neka nam milosrdni Gospod daruje to napredovanje u slavu Imena Svoga i na spasenje naše.
Izvor: SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV – ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA