NE DAM SVOJE PESME
Ne dam moje želje,
moje pesme, reči moje…
Snove ne dam da mi krojite,
ni put trasirate,
kojim srce neće da se kreće…
Ne dam pesme moje da pevate,
jer su one napisane
da ublaže bol, onima što boluju
od ljubavi izgubljene.
To je bol dušu što slama,
devojci mladoj što sama spava,
sama sanja i sama se kaje,
što joj srce ukrade,
čovek koga i ne poznaje…
Pesme piše, samo onaj
ko voli cveće, sunce, svoje srce…
Pesme piše, kad mu se zarumeni lice,
kad ga preplave emocije
i dođu te pesničke žice.
Stihova i reči imam za pesama sto.
I kao reka što neprestano teče,
tako i ja pesme pišem svako veče.
Malo tužne, malo setne…
Ipak, najviše volim one srećne.
Neka se vole svi i stari i mladi,
svoju ljubav srećom
i poljupcima neka kite.
Dok je sveta i veka,
pobeđuje samo ljubav velika…
I ne dam, svoje pesme!
One su u srcu mom zaključane.
U nedrima ih čuvam,
i samo svojoj bolnoj duši pevam,
da bar sa pesmom lepše snevam.