REČI I DELA UTEHE
Odgovor na našu molitvu treba tražiti u sitnim, svakodnevnim događajima, u tome kada već skoro iščezla hrabrost oživi toplinom prijateljstva, kada nam plemenitost neke nepoznate duše učini dan svetlijim i radosnijim.
U svetlim i radom ispunjenim danima mog bračnog života retko sam mislila na molitvu. Moj muž i ja smo se voleli, bili smo srećni, uvek spremni za smeh i šalu; naše jedino razočarenje je bilo što nismo imali dece. I onda, odjednom moj se muž razboleo od raka na jeziku. Izbezumljena od užasa pokušala sam da se vratim unazad. Počela sam da se molim. Ali bila sam se toliko odvikla od toga, da mi je svaka molitva izgledala prazna.
Posle dugih i mučnih meseci bolovanja, muž mi je umro. Moja se molitva onda promenila u: „Gospode, pomozi da podnesem ovu samoću i očajanje“. Ali opet mi je izgledalo da se moje reči, kao neki eho, bez odgovora vraćaju meni. Pokušala sam da sama odlazim u šetnju. Ali svaki korak odvodio me je dublje u moju sebičnost. Sve sam se više i više gordo ograđivala u svoju tugu.
Nailazila sam na ljude koji su bili nesrećni. Oni kod kojih je vera bila jaka, bivali su sve odlučniji i hrabriji. Drugi pak, kao ja, bili su izgubljeni. Srela sam čoveka koji je izgubio jedinca sina, udovicu stariju nego što sam bila ja, devojku čiji su roditelji izgoreli u požaru… Svi smo mi govorili da smo se molili Bogu za pomoć, ali da se ništa nije dogodilo. „Zašto tako? – pitali smo se. Da li On odgovara na molitve ostalih ljudi? Da li to samo nama neće da odgovori?“
Koliko sam bila u zabludi uvidela sam tek jedne hladne decembarske večeri, u stranoj zemlji, 16 meseci posle smrti moga muža.
U želji da izbegnem bolne uspomene koje su me proganjale u Njujorku, otišla sam u London. U početku sam bila vrlo zauzeta oko traženja zaposlenja, tako da nisam imala mnogo vremena da mislim na prošlost. Ali kada se posle dve nedelje sve nekako uredilo, ponovo je ušla u mene stara panika zbog teškog gubitka koji sam doživela.
I tako, jednom, da bih izbegla samoću svog pustog stana, šetala sam ulicama već više časova. Noć je padala, a sa njom i magla. Negde u daljini izbijalo je osam, dok sam se spuštala niz Old Bramptem roud do Quinsgeita. Tu, skoro sasvim skrivenu u magli, ugledah jednu crkvu. Bila je otvorena. Stara molitva počela je da se pokreće u mom srcu: „Pomozi mi, pomozi“ i zlovoljno, bez nade, ušla sam unutra.
Bila je to malena crkva, hladna i vlažna. Nekoliko sveća je gorelo i bacalo slabu treperavu svetlost. Dok sam stajala i oklevala, tišinu je narušilo iznenadno jecanje – prodorno jecanje čoveka.
Moje prvo reagovanje bilo je strah. Okrenula sam se da pobegnem, ali prigušeni jecaji, tako puni bola, zaustavili su me na vratima. Nerado, sledeći zvuk, tražila sam po mraku dok nisam ugledala u jednoj klupi ljudsku priliku. Bojažljivo sam mu dotakla rame i tiho upitala:
– Mogu li da vam pomognem?
Podigao je glavu. Bio je to mlađi lep čovek.
– Umrla je, rekao je ukočenim glasom, umrla mi je žena…
Kao da nije očekivao odgovor.
Sela sam kraj njega i kao da sam mu neki prijatelj, otpočeo je da mi priča. Pre nekoliko godina došli su iz Australije u London, njegova žena i on. Nije smetalo što je zarada bila mala, što je stan bio tesan, pogotovu kad je još došla i beba. Voleli su se i bili srećni sve do pre dva meseca kada mu je žena iznenada umrla. Dani su mu od tada postali nekako beskrajno dugi. Besane noći bile su još teže…
– Nisam znao kako da nastavim život. Molio sam za pomoć, ali svakim danom je bivalo sve gore. Svet je bio dobar prema meni, ali…
Odjednom je ućutao. Dok sam pokušavala da u svom praznom srcu nađem koju utešnu reč, ponovo je progovorio i njegove reči bile su za mene pravo otkrivenje.
– Da, svi su bili tako dobri: ovaj bračni par koji se brine o mom detetu, susedi koji su zahtevali da svakoga dana zajedno večeramo, pa onda svi drugovi na poslu… Kroz svakog od njih Bog je odgovarao na moje molitve, ali ja nisam umeo da slušam…
Nisam umeo da slušam. Kao da se nešto rascvetalo u meni od ovih reči. I ja sam se takođe molila za pomoć, ali zar nisam očekivala samo neki dramatičan odgovor koji bi na čudesan način zbrisao tugu. A kada se to nije dogodilo – a i zašto bi se dogodilo? – ja sam se okrenula od Boga, misleći da su moje molitve ostale bez odgovora. Ipak, Bog je uprkos toga što sam Mu okrenula leđa, odgovarao na moje molbe. O samo da sam imala uši da čujem!
Sedeći tu, kraj ovog nepoznatog čoveka, počela sam da razmišljam o proteklim mesecima.
Sećala sam se:
Odmah s početka lekar mi je savetovao da se što više odmaram. Otišla sam u jedan manji hotel na oporavak. Čim su ostali gosti saznali da sam od skora udovica, stvorili su oko mene kao neku malu prijateljsku armiju, smatrajući da ne treba da budem usamljena. Stalno su me pozivali da zajedno izlazimo. Ali ja nikada nisam ni pomislila da su srdačnost i toplina tih ljudi bili odgovor na moju molitvu: „Gospode, pomozi mi da podnesem samoću i očajanje.
Dok mi je muž bio živ nisam bila zaposlena, ali kada je jednom trebalo da stupim u službu plašila sam se da će to biti teško zbog mog nedovoljnog iskustva. No kada mi je posao bio preko potreban, srela sam ženu koja je spomenula da ima prazno mesto u redakciji nekog lista. Bila sam primljena. Ovaj događaj sam onda shvatila kao srećnu slučajnost.
Za prvi Božić posle muževljeve smrti tri razne porodice, koje sam jedva poznavala, pozvale su me da taj dan zajedno provedemo.
Moji susedi su budno pazili na mene čim bi primetili da očajavam, brzo bi me pozvali da se pridružim njihovom životu.
Sekretarica izdavačke kuće u kojoj sam radila, dolazila je prekovremeno da bi me upućivala u posao. Čak je ponekad i ispravljala greške koje sam iz nehata načinila.
Nailazila sam na toliko mnogo dobrog sveta…
I eto, trebalo je da ove noći jedan čovek iz Australije i jedna žena iz Amerike dođu u ovu samotnu londonsku crkvicu da bi otkrili šta je pravi odgovor na našu molitvu. Nisu to čuda od hrabrosti i nade koja se izlivaju na nas, niti pak ne znam kako neobično i čudesno isceljenje naše bolesne duše. Odgovor na našu molitvu treba tražiti u sitnim, svakodnevnim događajima, u tome kada već skoro iščezla hrabrost oživi toplinom prijateljstva, kada nam plemenitost neke nepoznate duše učini dan svetlijim i radosnijim. To je, eto, način kojim nam Bog pomaže da istrajemo u patnji i da nastavimo svoj život.
Prema zapisu Pamele Henel