ČOVEK URASTAO U PLOTSKI SVET
Za hrišćanstvo je beskrajno vredno upravo to da je čovek ovaploćeno biće, da je Bog utisnuo duh u materiju, da je raznolikost materijalnog sveta postala ono okrilje u kome blista duh.
O tome šta je ovaploćeno biće prema pravoslavlju, kao i da li hrišćanstvo poznaje termin besmrtnost duše, govorio je otac Aleksandar Menj.
Onaj za čovečanstvo univerzalni pogled, da nakon smrti fizičkog tela ne umire ceo čovek nego nekakvo njegovo duhovno jezgro ostaje, nije privilegija hrišćanstva, već je najšira, najrasprostranjenija predstava.
Besmrtnost duše, neuništivost našeg „ja“ – to je deo prirodne strukture čovekovog bića, to je naša priroda. I baš zato, čovek podsvesno, u suštini, ne veruje u svoje potpuno uništenje, on ne može čak ni da zamisli šta je to „ništa“, jer upravo njegovom „ja“, središtu njegove ličnosti, pripada svest o neuništivosti.
Povratak ljudi odande odakle ranije nijo bilo povratka, odnosi se na prirodno biće čoveka.
Međutim, hrišćansko učenje prevazilazi granice tog bića. Ako se okrenete hrišćanskom pravoslavnom Simvolu vere, nećete tamo naći ovakve reči: „Verujem u besmrtnost duše“.
Usudio bih se čak da kažem da hrišćanstvo uopšte ne veruje u to, nego da to jednostavno smatra nečim prilično prirodnim. I, moguće je tome dodati, neću da insistiram, ali nije isključeno da će u najskorijoj budućnosti koja se nazire, taj fakt doživljavanja pomoću saznanja svoga tela postati već i objekt naučnog saznanja.
U Simvolu vere je rečeno ovo: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka“, ne besmrtnost duše, nego vaskrsenje mrtvih. U tome je bila i biće principijelna razlika između hrišćanskog učenja o eshatonu, između hrišćanske eshatologije i eshatologije svih drugih filosofskih koncepcija i religioznih učenja. Jer, za hrišćanstvo je beskrajno vredno upravo to da je čovek ovaploćeno biće, biće u ploti, da je Bog utisnuo duh u materiju, da je igra ploti, igra prirode, raznolikost materijalnog sveta postala ono okrilje u kome blista duh.
Razovaploćenje čoveka nije samo oslobađanje od nemoći i slabosti ploti, to je, da tako kažemo, ograničavanje čoveka, jer je čovek zamišljen kao biće upisano, uraslo u plotski svet.
„Ja sam veza svetova“ – kaže pesnik. Veza svetova – to znači da u nama žive ne samo fizički svet i hemijske tajne, nego i svi elementi na kojima počiva Univerzum. Preko nas duh zaključuje savez sa čitavom prirodom, i živom i neživom. I sa hrišćanskog stanovišta bila bi očigledna greška kada bi se u potpunosti prihvatila poznata grčka koncepcija o telu kao grobnici.
Telo, kaže apostol Pavle, jeste hram Svetoga Duha, a kad je hram, onda je znači nešto sveto. Znači da priroda nije samo nekakvo iskušenje za nas, da je telo jednostavno nešto što treba da nas deprimira – stavili smo omču oko vrata, a zatim se duh oslobodio i poleteo kao ptica. Ne, ovde postoji nekakva velika zamisao: ovaploćeno biće, duh koji, prema rečima pesnika, može da bude mesija prirode.