DIJAGNOZA
Oni nahvataju nešto sna noću, ali kunjaju i preko dana, tako da se ne zna kad su u kojoj fazi. Uostalom, njima to i nije važno.
Lepo prolećno jutro, sve je rascvetalo, sunce prigrejalo, povetarac jedva da se oseti. Pošto je vikend, dan kao stvoren za šetnju po parku ili odlazak u prirodu.
Mladi se u ovo doba retko mogu sresti, jer je za njih to suviše rano. Reklo bi se da je to vreme penzionera. Oni i onako imaju svoj ritam spavanja, ako se to tako može nazvati.
Naime, oni nahvataju nešto sna noću, ali kunjaju i preko dana, tako da se ne zna kad su u kojoj fazi. Uostalom, njima to i nije važno. Važno je da se ujutru probude i ako mogu na noge, kažu:
– Eto, osvanu još jedna zora.
Naravno, osim što odu u prodavnicu po hleb i mleko, i po još neku namirnicu, najčešće posećuju groblje. Da li samo da obiđu pokojnike, koji im svakim danom, kako postaju sve usamljeniji, sve više nedostaju, ili zato da se polako privikavaju na atmosferu koja ih izvesno čeka – ko će ga znati.
Jednog takvog dana moja majka, u poodmaklim godinama, ali još dobrodržeća, požele da izađe na groblje. Supruga i ja se očas spremismo i sa majkom odosmo na groblje u obilazak brojne rodbine i prijatelja. To je potrajalo poprilično, pa najzad krenusmo ka izlazu.
U jednom trenutku je, mimo nas, na biciklu, prolazio jedan od posetilaca groblja. Po izgledu rekao bih da je u dubokoj starosti, zbrčkana lica, s rukama koje su ličile na kostur prekriven kožom. On se zagleda u moju majku, pa reče:
– Vama se ne isplati da je vrćete kući, kad ste već tu.