LIČNA ISPOVEST O SVETINJI
Na Peloponezu se nalazi veliki broj manastira. Jedan od njih, manastir Elonis, smešten je u južnom delu poluostrva.
Grkinja Evangelija Lagopulu ispričala je svoju ličnu priču o manastiru Elonis.
U manastir Elonis je moguće dospeti iz Atine preko Korinta, odakle treba putovati u južnom pravcu do gradića Leonidion. Na osamnaest kilometara od ovog gradića, na visokoj okomitoj steni, smestio se, kao gnezdo lastavice, ovaj divni manastir Uspenja Majke Božije. Drum ide skoro sve vreme obalom mora i tek prošavši Leonidion, dospevate u potpuno divlji, netaknuti predeo. Tu su gole, bez ikakvog rastinja, surove, strme stene. Predstoji nam da se dugo uspinjemo uskim stazicama nad provalijom. Naziv Elonis potiče od grčke reči Eleusa – Milostiva.
U XIII veku na ovom nepristupačnom mestu iz večeri u večer pastiri su videli svetlost. Na početku ovoj pojavi nisu pridavali nikakav značaj. Ali pošto se ova svetlost razgorela i obasjala sav predeo, i kako nisu mogli da se sami popenju na ovu stenu i vide o čemu je reč, odlučili su da o tome obaveste lokalnog Episkopa. Arhijerej je, okupivši klir i pobožne hrišćane, odlučio da pođe sa njima na mesto na koje su mu ukazali pastiri. Prilazeći steni, videli su svetlost koja se širila od ikone Presvete Bogorodice, pred kojom je gorelo kandilo. Ali nisu mogli da se približe ikoni, pošto je stena okomita, nepristupačna, a ispod nje – provalija. Tada su stali na molitvu i celu noć do jutra molili su Majku Božiju da im pomogne da se približe Njenom časnom Liku. Ujutro, kada je sunce ozarilo svojim rumenim zracima ovu stenu, videli su da se ikona spustila nešto niže i stala na ono mesto gde se sada nalazi hram svete obitelji.
Tada su ljudi blagodarnim himnama opevali Majku Božiju, koja je čula njihove prozbe, a dvojica najsmelijih ljudi odlučili su da se uz pomoć konopca popenju tamo gde se spustila ikona, i dopru do nje. Uskoro je na mestu javljanja ikone bila izgrađena malena kapela, u koju gde su stavili ovu ikonu. Pored kapele se nalazio izvor svete vode. Uz kapelu su izgrađene dve kelije, u kojima su živela dvojica monaha: Kalinik i Dositej. Oni smatraju osnivačima ove svete obitelji. Kasnije su se obojica udostojila da prime mučeničku končinu od Turaka. Osobito okrutnom mučenju podvrgli su Dositeja, potom su ih obojicu ubili.
Od ove svete ikone majke Božije dešavaju se i do sada čuda. Tokom svoje istorije manastir je doživeo vremena procvata i propadanja. Na početku je bio muški stavropigijalni, to jest nalazio se u potčinjenosti Konstantinopoljskoj Patrijaršiji. Od 1971. godine postao je ženski manastir. Briga ženskih ruku vidljiva je u svemu. Monahinje su i ovu divlju stenu uspele da pretvore u zemaljski raj. Svuda je cveće, lepota, čistoća. Hodočasnici koji žele da se pomole kod čudotvorne ikone Majke Božije dobijaju utočište. Ovde zaboravljaš sve zemaljsko i sujetno, ovde kao da sama Vladičica poziva naša gluva srca: Gore imajmo srca!
I hodočasnici, kao da se odazivaju na ovaj priziv, dolaze ovamo iz svih krajeva Grčke, pobeđujući opasnosti puta. Jer ogromni autobusi sa ekskurzijama dovoze ovamo hodočasnike po uzanim vijugavim stazama iznad provalije. U takvim trenicima ljudi sede, zadržavši dah i uznoseći usrdne molitve Presvetoj Bogorodici, da bi nas Ona svojim molitvama spasila i sačuvala ne samo na složenim i opasnim drumovima, nego i od nesigurnih puteva greha i sablazni i da bi nas uvela u svetle Nebeske Obitelji, gde večno sija više ne svetlost kandila na steni, već samo Sunce Pravde – Njen Sin Isus Hristos, koji počiva i na ovoj ikoni u Njenim prečistim rukama.
S ruskog preveo Goran Dabetić