ZADIVLJUJUĆA ODANOST HRISTU
Danas posebno uznosimo hvalu podvigu žena mironosica. Ko su žene mironosice? Bilo bi vrlo korisno da se ugledamo na ove žene i njihovu ljubav prema Bogu.
Žene mironosice su pokazale zadivljujuću odanost Hristu, koja je za vreme Njegovog služenja, stradanja i posle Njegovog pogrebenja, prevazišla odanost Njegovih najbližih i izabranih učenika i apostola.
To su bile žene, koje su od Hrista dobile isceljenje, kao na primer, Marija Magdalina iz koje je isterao sedam zlih duhova, a dobijale su i druge darove. Žene, koje Gospod nije prizvao kao apostole, koje nije slao na služenje, ali su one same zbog ljubavi prema Božanskom Učitelju išle za Njim, služile su Mu svojim imanjem, svojim rukama, svime čime može da pomogne obična žena. Ženskoj prirodi je svojstveno da pomaže, da teši i da se brine. Nažalost, danas u svetu ima sve manje jednostavnog ispoljavanja ljubavi. Jednostavna dela ljubavi kojima se upravo ispoljava istinsko hrišćanstvo sve ređe i ređe se sreću među nama.
Mnogim hrišćanima i hrišćankama, i uopšte ljudima koji analiziraju istorijske događaje, svojstveno je da razmišljaju: eto, onim ljudima je bilo lako, bilo im je jednostavno, znali su šta da rade. Mironosicama je bilo prosto: bio je Hristos, išao je po zemlji, činio je čuda: shvatale su da je On Sin Božji i mogle su da Mu posluže. Nalazeći se u ovoj zabludi, misleći da nam je teško da ličimo na njih, potpuno zaboravljamo reči Spasitelja o tome da čineći dobro bližnjem, činimo Njemu lično.
Jedne od reči koje se najčešće izgovaraju u Crkvi jesu: „Ako ste učinili jednom od ovih malih, Meni ste učinili“ (v.: Mt. 25, 40). Ako smo pomogli bolesnom, siromašnom, potlačenom, prognanom čoveku, to znači da smo poslužili Samom Hristu. Bilo bi vrlo korisno da se danas toga još jednom setimo ugledajući se na ove žene.
Ko su one bile u ovom svetu? Pa, zapravo rečeno, niko. Jedna je bila bolesna, đavoimana, druge su bile žene za koje jednostavno niko nije znao, nisu živele u bogato opremljenim dvorcima, nisu posedovala bezbrojna bogatstva. Međutim, kako je izvanredan plod njihove revnosti: hrišćani iz svih krajeva vaseljene se sve vreme sećaju ovih žena u vaskršnjim pesmama. Eto kako je bila bezgranična i moćna ljubav ovih potpuno nepoznatih žena, eto šta je istinsko prednaznačenje žene-hrišćanke: pre svega, vernost Hristu i kroz nju – ljubav prema bližnjem.
Mi treba da budemo izvori ove ljubavi: u porodici, na poslu. Mnoge hrišćanke danas sanjaju o duhovnim podvizima, čitaju svete oce, a zatim postavljaju sveštenicima razna pitanja: koliko molitava treba da čitaju, kako treba da poste i tome slično. Izvanredno je to što u našem životu postoji ovakva revnost. Ali hajde da se pre svega potrudimo da rasplamsamo u sebi jednostavnu i iskrenu ljubav, zato što nam upravo ova ljubav otvara put za spoznaju Boga.
Nije naodmet da se danas setimo još i toga da ćemo se uskoro posebno moliti za vođe i vojnike koji su svoje živote položili na bojnom polju štiteći našu otadžbinu. Pisac Konstantin Simonov je bio ratni dopisnik, sam je prošao mnoge ratne staze i napisao je nekoliko poznatih dela: „Živi i mrtvi“, „Ljudi se ne rađaju kao vojnici“ i druge. U jednom od njih on opisuje kako je posle Staljingradske bitke naša vojska oslobodila mali zarobljenički logor u kojima su Nemci držali ruske vojnike u strašnim uslovima: oni su bili gladni i bolesni, mnogi su i dalje umirali od icrpljenosti. Sve oslobođene su sakupili i poslali u vojnu bolnicu u kojima su ih žene-bolničarke kupale i previjale im rane, hranile ih i tešile.
Kod Simonova ima jedna divna slika, on govori o tome koliko su učinile ove ruke običnih žena! Kakvu su ljubav imale i koliko su rana oprale. Nisu se obazirale ni na svoj umor; koliko su ljubavi ispoljile prema svojim bližnjima, vojnicima koji su umirali na njihovim rukama. Znamo da su mnoge od ovih žena poginule na frontu zajedno sa borcima. Ali smo mi, današnji hrišćani, nažalost, još vrlo daleko od njihove ljubavi.
Živi smo zahvaljujući ovoj ljubavi, zajedno slavimo Boga i slavimo podvig ovih bezbrojnih žena mironosica i nadamo se da će nam se po njihovim molitvama Gospod smilovati, da će nam oprostiti naše grehove, naš život pun grešaka i da će nam dati ovu milost – dar najveće ljubavi.
Izvor: Pravoslavie.ru