PERSONA I JA
Moje telo ne prihvata moje oči – uvek sam sa papirnom maramicom u ruci. Napolju je višegodišnja suša, a iz mojih očiju teku suze.
Ponovo se pojavila. Ovog puta joj ne mogu uteći. Uspešno sam joj izmicala i uzmicala nekoliko prethodnih meseci, mada kada bolje razmislim sve vreme je tu, sad samo imam dovoljno vremena da njeno prisustvo bude važno, važnije od svega i od svih.
Uzaludno je ignorišem nadajući se da će shvatiti da je, iako je cenim i poštujem, zapravo ne želim. Lažem samu sebe. Ona ne laže, nikad. Njenu kreativnost pripisujem sebi. Iskrena sam u licemerju ili licemerno sam iskrena. Ko nije licemeran, zapitala bih vas sve. Cinici cu retkost, svi ostali su isti.
Ne znam zašto sam odlučila da vas upoznam sa njom, niste to tražili, a nakon čitanja ovih redova, vi nećete videtu nju, već mene, daćete sebi za pravo da mislite da me malo bolje poznajete. Ko danas ne laže? Zašto ne lažete? Ona nikad ne laže. Ja, sa druge strane, lažem svaki dan, prvenstveno nju. Govorim joj da ne želim da je vidim, ignorišem njeno postojanje, pevam joj pastoralu o svom dobrom raspoloženju, mažem njeno lice slojevima lošeg pudera i u oči joj bacam osmehe. Ponekad se iznenadim koliko lep osmeh imam. Mnogo besanih noći sam provela maštajući o čoveku koji bi razumeo i mene, i nju, i našu neodvojivost. Pitam se kakav bi mi osmeh on izazvao. Uplakani osmeh. Moje telo ne prihvata moje oči – uvek sam sa papirnom maramicom u ruci. Napolju je višegodišnja suša, a iz mojih očiju teku suze. Čak i košava ima trajanje ustanovljeno zakonom prirode, ali moje oči taj zakon ne poznaju. U Makondu je kiša prestala da pada nakon dve godine, ali moje suze nisu. To nisu moje oči, njene su. Dalekovidost tih očiju govori da je starija od mene, dok astigmatična magla ipak ide u prilog meni, zahvaljujući njoj nekad sam i ja tu. Kupac sam sopstvene magle.
Hladnije je nego inače. Sve oko mene je prljavo. Ne marim za to. Kad je ona tu čak i alkohol gubi vrednost. Nema svrhe ni pokušavati. Za druge stvari je kasno. Jesen je. Ili zima. Ne marimo za to. Ona ne mari ni za leto, za more, sunce, ispucale usne ili za hladan nos. Ljubav je ne interesuje. Uostalom, koga ljubav interesuje? Znam vaše odgovore, ali prestanite da me lažete, lažite sebe za promenu. Da li znate koja od nas dve je ovo pitanje postavila?
Tek je osam sati, ponoć nije ni blizu. Snu se odavno ne nadam. Prepustila sam se. Dopuštam da budem iznenađena. Sedimo i gledamo se. Mogla je izabrati pesnika umesto mene, čovečanstvo bi bilo obogaćeno božanstvenim stihovima. Izabrala je mene. Predajem se pre nego što borba biva definisana. U svemu. Uvek. Nemam ciljeve. Ravnodušna sam prema budućnosti. Iznenađena sam što sam odabrana. Rezultata nema. Besmislena je njena pobeda. Igre me ne interesuju. Društvo je raspolućeno. Ne volim da pripadam. Ne mogu da pobegnem.
Njena sam igračka. Svi smo njene igračke. Moja pojava rađa pitanje – da li sam to ja ili moja tuga?