CILE JO-JO
Dakle, jedini pravi košarkaš je bio Cile Jo-Jo. Driblao je, zakucavao, šutirao trojke. Ako ćemo pravo, on je na toj utakmici postigao sve poene…
– Dosta je bilo čitanja! – zaključio je Cile Jo-Jo i sklopio knjigu.
Bila je subota. Cile Jo-Jo je nedavno shvatio da svakog dana može da uradi toliko toga da, ako se o tome razmišlja, može da mu se zavrti u glavi. Zašto bi, moliću lepo, subota bila izuzetak?
Cile Jo-Jo je odlučio da igra košarku. Lično je izabrao igrace: Džeki Čen i Pablo Pikaso – protiv Cileta i Čarlija Čaplina. Dobro, stvari se ne odvijaju baš uvek onako kako Cile Jo-Jo zamisli.
Igrači kao da su pali sa Marsa (i kruške). Džeki Čen se neprestano tukao sa nevidljivim zlikovcima, padao i povređivao se. Pablo Pikaso je crtao prstom po zemlji razne kockice. Malo-malo, pa bi dobio udarac loptom u glavu. Navijači su ga prozvali Pablo Kockasta Čvoruga. A Čarli Čaplin? Toliko se izmotavao da od njega nije bilo nikakve vajde.
Dakle, jedini pravi košarkaš je bio Cile Jo-Jo. Driblao je, zakucavao, šutirao trojke. Ako ćemo pravo, on je na toj utakmici postigao sve poene. Bio je toliko precizan da je počeo da zeva dok daje koševe.
– Pih! Pih! Dosta je bilo košarke! – iznenada je rekao Cile Jo-Jo i otvorio knjigu tačno na mestu gde je prekinuo čitanje.
Šta, tek tako?
Tek tako.
Naravno, i dalje je bila subota. Osim ako…