O SREĆI
Ovako je o sreći pisao Jovan Dučić.
Svakom zdravom čoveku je ipak moguće da bude srećan. Osećanje nesreće, to je, najčešće, samo jedno duševno stanje (mnogo puta tuđa sugestija), najčešće stvar temperamenta, ponekad i samo stvar lične predrasude o životu.
Sreća, to je utopija zdravih; ali nesreća, to je fantazija bolesnih. Filozofija će zato, kao i sve religije, uvek propovedati da je blagodet jedino u skromnom životu, a to znači u samoodricanju. Odista, pokušajte da se nečeg odreknete, i videćete koliko odjednom osetite vere u sebe. Odrecite se zatim još nečeg, i videćete kako se najednom počnete osećati moćnijim od svih neprijatelja; a odrecite se, najzad, nečeg što je bilo vaše najveće i centralno zadovoljstvo, i vi ćete se konačno osetiti silnijim i od samog života.
Pokažite samom sebi da možete živeti sa vrlo malo društvenih veza, i biti srećan i s polovinom ili trećinom svog imanja, i da se možete osećati snažnim i samo s dvojicom prijatelja, mesto bezbrojnih i blistavih poznanstava, i da možete spokojno stanovati u predgrađu, mesto u središtu velikog grada, čak i u selu, mesto u varoši.
Odrecite se, na kraju krajeva, i svojih neprijatelja, kao da ne postoje, jer i oni predstavljaju jedan teret, bespotreban, na vašim kolima. Naročito uverite sami sebe kako je sasvim mogućno sve materijalne sreće zameniti moralnim i duhovnim, da sujetu možemo zameniti ponosom, a samoljublje zameniti častoljubljem.
Stari su Atinjani počinjali svoju jutarnju molitvu ovim rečima: „Orosi, orosi, mili Zevse, polja atinjanska i ravnice“… A imperator Marko Aurelije, navodeći blage reči ove molitve, dodaje sa svoje strane da ili se ne treba moliti Bogu, ili ga treba odista moliti ovako nevino i predano.