Na šta deci treba usmeriti misli i kako im pričati o smrti i paklu

PAŽLJIVO OBRAĆANJE DETETU

Ozbiljna je greška maloj deci pričati o demonima u detalje, zato što kad dete jednom čuje kakvi su, nemoguće je da ih prestanu zamišljati. Dečije misli treba usmeriti na Hrista, svetitelje i anđele.

Odrasli moraju biti upozoreni o opasnosti koju rizikuju dozvoljavajući da slike demona obuzmu njihove misli, ali kod malog deteta, čak i kada je upozoreno, ono jednostavno ne može prestati misliti o nečemu što ga uznemirava i to može dovesti do opasnog stanja uma, ili u najmanju ruku, da pati od noćnih mora. Kada mala deca pitaju u vezi sa demonima ili postojanju zlih duhova, najbolje bi bilo da ne idete u detaljnu analizu, već da im kažete da ne trebaju obraćati veliku pažnju na njih od one u snovima ili tako nešto slično. Generalno, deci treba pričati tako da im se misli usmere na Hrista, svetitelje i anđele.

Bolje je decu učiti o hrišćanskim borbama ali bez direktnog osvrtanja na borbu sa demonima. Decu treba naučiti da sasvim prirodno, pre spavanja se osene krsnim znakom (same sebe i krevet ili jastuk) kao blagoslov za laku noć, da izgovore Isusovu molitvu (Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog/u) ili da pričaju sa Gospodom i svetiteljima svojim rečima, kad god to požele. Dakle, kada osete iskušenje (npr. strah od noćnih mora) oni će sasvim prirodno upotrebiti pravo oružje. Deca mogu spavati sa brojanicom u ruci ispod jastuka i izgovarati Isusovu molitvu (čak svega par puta u svojim dnevnim molitvama).

Predstava pakla plaši decu. Naravno da i nas plaši, ali naš strah nije patološki već pre izvire iz naše ljubavi prema Bogu i našeg straha da ćemo biti odvojeni od Njega. Ono što trebamo negovati kod dece nije strah od pakla već ljubav prema Bogu. Deca mogu ozbiljno podrazumevati metafizički problem i Božiju ljubav. Pakao je vizija Božije svetlosti koja peče one koji ne žele postati kao On. Ili možemo čak reći da ako bolesna osoba odbija da uzme lekove propisane od strane lekara, ne bi trebalo da krivi lekara za to što je neizlečena.

Kao i uvek, ne postoje univerzalni recepti, za šta ću navesti samo par primera. Postoje mnogi slučajevi odraslih koji su odbacili Hrišćanstvo jer su mislili da je to najbolji način da se oslobode od gušećeg straha odlaska u pakao sa kojim su odrasli. Čak i kada govorimo o zlim delima koje su ljudi počinili, važno je da dete bude sigurno da je Hristos uvek spreman da oprosti bilo koji greh.

Kada deca govore o raju, ona često izražavaju različite ideje o tome šta se tamo nalazi, ideje koje teološki mogu izgledati netačne. Međutim, moramo biti veoma oprezni da ne uništimo njihovu želju da odu u raj. Možete li zamisliti dete koje bi želelo da ode na mesto gde nema hrane, ili igračaka, ili njihove omiljene životinje? Moramo ostaviti utisak (ali ne lažni utisak) da je raj neuporedivo bolji od bilo čega što možemo zamisliti.

Neka deca, kada ovo čuju, spontano će upitati: „Bolje nego noć uoči Vaskrsa? Bolje od sladoleda? Lepše nego kad me mama stavi u krevet?“

Sveto Pismo nas uči da postoji nebeska hrana, nebeska radost, itd. Što se tiče životinja, deca žele da znaju da li će njihova omiljena životinja imati svoje mesto u raju. Nema razloga da se ovo teološki objašnjava detetu, objašnjavajući mu razliku između duše životinje i duše ljudskog bića. Bolje ih je podsetiti da se Bog brine za svakog malog vrapca (Mat. 10:29).

Kada teološki pričamo, nikada ne treba uništavati ideju koju neko nosi u sebi, osim da je zamenimo nekom zrelijom idejom koja ne prelazi nivo njihovog razumevanja. U „Izrekama pustinjskih otaca“ nalazi se priča o monahu koji je bio antropomorf (on je bukvalno tumačio biblijske izraze Božijim rukama, Božijim očima, itd.) Pravoslavni monasi su ga ispravljali. Ali posetio ga je jedan drugi monah koji ga je našao uplakanog. Posetilac ga upita: „Zašto plačeš oče? Zar nisi srećan što si se vratio ispravnoj veri?“ Monah mu odgovori: „Plačem zato što su mi uzeli mog Boga od mene i sada ne znam kome da služim.“

Mi ne želimo da naša deca budu u strahu od smrti. Moramo o tome govoriti kao o delu našeg života – da je to prag nebeskog života, odskočna daska u naš večni život sa Hristom, svetiteljima i anđelima. Ponekad postoje deca koja toliko žele da odu u raj, da to izražavaju željom da umru ili čak da stave tačku na sopstveni život. U ovakvu decu ne smemo usaditi morbidan strah od smrti kako bismo ih odvratili od te želje, ali trebamo objasniti da je smrt samo blagoslov ako napustimo ovaj svet u vreme kada nas Bog pozove zato što samo On zna kada smo spremni. Mi ne odlazimo na nebesa pre nego što nam On prvo ne pošalje kartu. Ne postoji univerzalni recept šta treba reći svakom pojedinačnom detetu, ali mi moramo pokušati prilagoditi svoj odgovor za svako pojedino dete. Ovo je problem koji obično roditelje ostavi nespremnim. Žalosno je da mala deca čak i čuju za samoubistvo, ali to je realnost sa kojom se hrišćanski katehisti moraju suočiti.

Pitanja o paklu i raju, dobru i zlu, demonima, smrti ili samoubistvu doći će mnogo puta u toku detinjstva. Naši odgovori na ovo (kao i na pitanje kako deca dolaze na svet) trebalo bi da budu proporcionalna sa nivoom dečijeg razvoja. Ne odgovarajte na isti način detetu od pet godina kao što biste odgovorili detetu od deset godina, čak i onda ako postavljaju isto pitanje.

Monahinja Magdalena (prevod sa engleskog Dragana R.)
Izvor: Daimonologia.org/Prijatelj Božiji