SAVEST KAO DUBINA NAŠE SVESTI
Oprostiti drugome i primiti oproštaj od drugoga, to je pravi povratak od otuđenosti ka jedinstvu, od mržnje ka ljubavi, od razdeljenosti ka sjedinjenju.
Poslednji dan pred početak Velikoga Posta Crkva od davnina naziva „Nedeljom praštanja“. Na taj dan u crkvama se čitaju Hristove reči: „Ako ne oprostite jedan drugom sagrešenja vaša, neće ni Otac vaš nebeski oprostiti vama vaša pregrešenja“. Uveče tog dana, uoči samog početka Velikog posta u crkvama se vrši obred uzajamnog praštanja i mi – mireći jedni sa drugima – ulazimo u post, u period očišćenja, produbljenja i osvećenja naših života.
Savest čoveka jeste ta tajanstvena dubina naše svesti iz koje nam dolazi osećanje kajanja i ta snažna čežnja za očišćenjem, obnovom i promenom našeg života. I upravo to osećanje kajanja, taj glas savesti i jeste ono što nas vodi ka prvom koraku na putu očišćenja, ka želji da oprostimo i da nam bude oprošteno, ka toj „nedelji praštanja“. Zašto? Zašto se u nama, istovremeno sa buđenjem naše savesti, javlja baš ta neodoljiva želja da praštamo i da nam bude oprošteno, i to kao prvi zahtev koji savest upućuje našoj svesti? Zato što savest otkriva našem saznanju da je suština našeg zla i nepravde u otuđenju od drugih i grehu prema drugima. Dostojevski je kroz usta starca Zosime rekao: „Svako je pred svima kriv za sve…“. Ove reči nam – na prvi pogled – izgledaju ne samo kao neodrživo preuveličavanje, već i kao potpuni apsurd.
„Po čemu sam ja kriv pred drugima?“ – uvređeno i nadmeno protestuje naš razum, naše „spoljašnje“ saznanje. Što se tiče „morala“ svi će se, po svoj prilici, saglasiti sa tim da čovek bez sumnje mora biti u svom životu pred nekim i zbog nečega kriv. Međutim, zagovornici takvog „morala“ nas umiruju tvrdnjom da je to nešto štoje sasvim „normalno“ za ljudski život.
Ostavimo razum njegovoj nadmenoj pometenosti, ostavimo i moral njegovim objašnjenjima i opravdanjima. Poslušajmo savest, tamo unutra, duboko, duboko u nama, gde nam tihi, ali i strogi i bespoštedni glas govori: kriv si! U čemu je ta moja krivica? Ne, ona nije ni u jednoj pojedinačnoj uvredi i svađi koju sam imao sa bližnjima, jer je to nešto što je u ljudskom životu zaista neizbežno. Ta krivica nije ni u mojim površnim prepirkama sa drugima, niti u mojim beznačajnim ljutnjama. Ne, to je jedna sasvim drugačija krivica, krivica koje nenadno počinjem da postajem svestan, shvatajući da se radi o samoljublju koje je zahvatilo same temelje moga života, koje u potpunosti i prožima taj moj život, zbog koga sam se otuđio i udaljio od „drugoga“, od „drugih“, počevši da svakog „drugog“ i sve „druge“ doživljavam isključivo kao sredstvo. Čak i onda kada nekog volim ta je ljubav iznutra zatrovana i osakaćena mojom egocentričnošću: kao da i u ljubavi želim da volim samo sebe.
Savest i jedino savest može čoveku da sa bespoštednom jasnošću pokaže svet kao svet u kome se svako bori protiv svakoga, kao svet u kome važe isključivo pravila „napada“ i „odbrane“, kao arenu za milosrdne borbe za životni opstanak. Mi stalno mislimo da su drugi ti koji čine nepravdu, mrze i prolivaju krv. Druge države, drugi narodi, druge vlade. Ali, pogledajmo malo u sebe i shvatićemo da je upravo u nama glavni izvor tog otuđenja i tih deoba, te borbe svih sa svima na koju trošimo čitav svoj život i na koju se svodi čitav naš život. I tek kada to osetimo u sebi, kada to shvatimo postajemo sposobni da unutarnjim sluhom čujemo istinu reči F. M. Dostojevskog: „Svako je pred svima kriv za sve“, kao i istinu reči sv. Serafima Sarovskog koji kaže: „Smiri se i oko tebe će se spasti hiljade…“.
Smiri se: a to pre svega znači – spasi se od te svoje iskonske porobljenosti otuđenošću, spasi se od te tvoje unutarnje otuđenosti od istinskog života i drugih ljudi, spasi se od robovanja ratu svih protiv svih u kome živimo.
Oprostiti drugome, primiti oproštaj od drugoga! To je pravi povratak od otuđenosti ka jedinstvu, od mržnje ka ljubavi, od razdeljenosti ka sjedinjenju. Jer oprostiti drugome uopšte nije jednostavno. Često govorimo o tome da više obraćamo pažnju“ na nedostatke drugih ljudi i, još gore, da smo digli ruke od drugih ljudi. Pa zar to nije ravnodušnost, zar to nije prezrenje i zar to nije cinizam? Da oprosti drugome i primi oproštaj od drugoga može samo onaj ko je svim svojim srcem osetio i shvatio sav užas odsustva ljubavi u svetu, svu bezdanu tugu čovekove samoće na koju je čovek osudio sebe svojim sebeljubljem i svojom gordošću. Sve to u sebi sadrži molitvi koju Crkva na nedelju praštanja upućuje Bogu: „Ne odvrati lica svoga od mene, jer tugujem…“.
I, gle, tu je ona svetla tuga, ona jedina tuga kojom možemo da shvatimo sami koren, samu suštinu i silu zla, a to je – hladno srce, nedostatak ljubavi, trijumf usamljene i na usamljenost osuđene gordosti ljudske. Molitva da oprostimo drugom, čežnja da nam bude oprošteno… Kao što malo dete koje nešto skrivilo svojoj majci tuguje, jer taj svoj prestup doživljava kao mogući gubitak raja majčine ljubavi, tako i svako od nas shvata da upravo od tog obraćenja duše, od tog raskravljenje srca, od te čežnje da se izmirimo sa drugima započinje razrušenje zla u nama. I stoga, ma koliko sve ovo o čemu govorim bilo bilo strano duhu vremena i daleko od našeg ohladnelog ogrubelog života u kome nametnuti „kolektivizam“ čoveku i donosi obećanu sreću, već samo još više pojačava njegovu samoću, jasno je da se isključivo tu, u sili savesti, u čežnji za praštanjem, u pokajničkom obraćenju duše nalazi početak naše duhovne obnove.
Aleksandar Šmeman
Preuzeto iz knjige: „Tajne Praznika“